ПРЕДСЈЕДНИКУ ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА, ШЕФОВИМА ПОЛИТИЧКИХ ГРУПА У ЕВРОПСКОМ ПАРЛАМЕНТУ, ПРЕДСЕДНИКУ КОМИТЕТА ЗА СПОЉНЕ ПОСЛОВЕ У ЕВРОПСКОМ ПАРЛАМЕНТУ, ПРЕДСЈЕДАВАЋОЈ ПОДКОМИТЕТА ЗА ЉУДСКА ПРАВА У ЕВРО. ПАРЛАМЕНТУ, ПРЕДСЈЕДНИКУ ДЕЛЕГАЦИЈЕ ЕУ – ХРВАТСКА У ЕВРОПСКОМ ПАРЛАМЕНТУ СПЕЦИЈАЛНОМ ИЗВЈЕСТИОЦУ ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА ЗА ХРВАТСКУ И ПОСЛАНИЦИМА ЕВРОПСКОГ ПАРЛАМЕНТА
ДА ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ НЕ ПОДРЖИ ПОТПИСИВАЊЕ УГОВОРА О ПРИСТУПАЊУ ИЗМЕЂУ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ СВЕ ДОК РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА НЕ ИСПУНИ ПРЕУЗЕТЕ ОБАВЕЗЕ ИЗ АНЕКСА Г БЕЧКОГ СПОРАЗУМА О СУКЦЕСИЈИ, НЕ УСПОСТАВИ ИСТЕ СТАНДАРДЕ У СУЂЕЊИМА ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ, НЕ РЈЕШИ ПИТАЊЕ НЕСТАЛИХ ЛИЦА И НЕ САРАЂУЈЕ У ПОТПУНОСТИ СА МЕЂУНАРОДНИМ КРИВИЧНИМ СУДОМ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ У БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ У ХАГУ
Поштовани/а,
Обраћамо Вам се у име више од 500.000 избјеглих и прогнаних Срба из Републике Хрватске и грађана Србије који су оштећени у својим имовинским и другим правима у Републици Хрватској.
Дана 30. јуна 2011. године у Бриселу је одржан 13. састанак Приступне конференције са Хрватском на којој су затворена последња четири преговарачка поглавља са Хрватском, међу којима и Поглавље 23 – Правосуђе и људска права. У извјештају са Приступне конференције даје се детаљнији преглед о затвореном Поглављу 23, цитирам: „Преговори о Поглављу 23 – Правосуђе и људска права отворени су 30. јуна 2010. године. У то вријеме, ЕУ је примјетила да, у циљу оквирног затварања поглавља, Хрватска мора да, између осталог: осавремени своју Стратегију реформе правосуђа и акциони план те осигура ефективно спровођење; да оснажи независност, одговорност, непристрасност и професионализам у судству, да унапреди ефикасност судства;….да појача заштиту мањина и да рјеши отворена питања повратка избјеглица и унапреди заштиту људских права. Европска унија је такође подвукла да пуна сарадња са Међународним кривичним судом за бившу Југославију остаје предуслов за даљи напредак Хрватске у процесу приступања…. ЕУ је подвукла да је значајно да Хрватска настави да развија праксу која доказује свеобухватну имплементацију, чиме би показала да уведене реформе настављају да пружају конкретне резултате. ЕУ ће наставити са помним праћењем припрема Хрватске за чланство, укључујући пуно испуњавање и спровођење обавеза и свих осталих очекиваних неопходних мјера до њеног приступања“.
Стручни тим 104 избјегличка удружења урадио је, априла 2011. године Извјештај о неиспуњавању 12 захтјева Срба избјеглих и прогнаних из Републике Хрватске под називом «Одузимање српске имовине у Републици Хрватској 1991.-2011. и хрватско правосуђе у функцији спречавања одрживог повратка избјеглих и прогнаних Срба» (у прилогу). Захтјеви су садржани у Петицији избјеглих и прогнаних Срба из Републике Хрватске које је својим потписом досад подржало више од 102.000 оштећених грађана (у прилогу). Из наведеног извјештаја се јасно види да је темељни проблем Срба у Хрватској дискриминација у законодавству и поступању органа власти на државном, регионалном и локалном нивоу у Републици Хрватској. У Извјештају, који је адресиран на релевантне институције ЕУ, наводи се низ чињеница које аргументовано говоре да Република Хрватска није испунила европске стандарде у области правосуђа и људских права. Значајно је нагласити да 15 хрватских невладиних организација сматра да Република Хрватска није испунила европске стандарде из Поглавља 23.
Република Хрватска је под притиском међународне заједнице вратила дио одузете имовине и обновила дио порушених кућа српским повратницима Међутим, великом броју избјеглих и прогнаних Срба није, још увек, обезбедила мирно уживање своје имовине и стечених права. То се односи на куће, станове, пословне просторе, привредне објекте, пољопривредно, шумско и грађевинско земљиште, покретну имовину, новчану штедњу у банкама, заостале а доспјеле пензије, као и непризнавање права у процесу приватизације. Велики број уништених или оштећених стамбених, привредних и јавних објеката није обновљен. Укинут је члан 140. Закона о обавезним (облигационим) односима који је омогућавао накнаду штете за уништену, оштећену или несталу имовину.
У области суђења за ратне злочине међу осумњиченим, оптуженим и осуђеним је чак 95% Срба, који су прије рата чинили 15% становништва Републике Хрватске, и свега 5% Хрвата. Према досадашњем искуству, у раду хрватских правосудних органа по питању процесуирања Срба за ратне злочине може се закључити да судски процеси, поред оправданог разлога да се сви починиоци ратних злочина изведу пред лице правде, имају и други циљ – одвраћање избјеглица, првенствено Срба, од повратка или путовања у завичај.
Према подацима Хрватског хелсиншког одбора из априла 2011. године, пред хрватским правосуђем за убиство 677 српских цивила након војне операције «Олуја» 1995. године није осуђен ни један припадник хрватске војске или полиције. Хрватски хелсиншки одбор је закључио да у Републици Хрватској ни данас нема политичке воље за процесуирање ратних злочина почињених од стране хрватских оружаних снага. Према подацима избјегличких удружења током и послије хрватске операције „Олуја“ убијено је или нестало 1920 Срба. Важно је нагласити да хрватско правосуђе не показује вољу да процесуира ни одговорне за убиства Срба која су се десила у хрватским градовима (Загреб, Сплит, Осијек, Сисак, Карловац, Бјеловар, Новска и др.) гдје није било ратних дејстава. Низ чињеница показује да у Хрватској, још увијек, постоје двостуки стандарди у суђењима за ратне злочине.
Влада Републике Хрватске је 29. септембра 2011. године усвојила приједлог Закона о поништавању правних аката правосудних тијела Републике Србије. Непосредан повод за овакву одлуку је недавна оптужница достављена из Београда хрватском министарству правосуђа против 44 припадника хрватских оружаних снага и цивилне власти због ратних злочина почињених над српским цивилима на подручју Вуковара 1991. године. Избјегли и прогнани Срби сматрају да приједлог Закона није у складу са модерном европском праксом и европским директивама јер даје могућност ратним злочинцима да буду заштићени и избјегну одговорност. Такође, Република Хрватска шаље поруку да одбија сарадњу са Републиком Србијом о области процесуирања лица која су починила ратне злочине без обзира на националну припадност.
Према подацима Комисије Владе Србије за нестала лица у Хрватској постоји 40 познатих гробница у којима су сахрањени посмртни остаци Срба. Велики број гробница, још увијек, није познат. Хрватска власт не показује политичку вољу да се посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама да их сахране према хришћанским обичајима. Такође, према подацима Комисије Владе Србије за нестала лица Хрватска није ријешила судбину 2.100 несталих лица српске националности.
Хрватска премијерка Јадранка Косор је више пута у јавности упућивала похвале генералима Анти Готовини и Младену Маркачу, осуђеним у Хагу за злочине над Србима. Наведене изјаве хрватске премијерке су додатно појачале узнемиреност и сумње избјеглих и прогнаних Срба да Влада Републике Хрватске, у пракси, обесхрабрује повратак, подстиче дух нетолеранције, не показује вољу да се казне ратни злочинци и спроведе правда, шаље поруку да Срби нису пожељни у Хрватској и чини штету процесу помирења између хрватског и српског народа. Подсјећамо, да је Република Хрватска својим потписом преузела обавезу да у потпуности сарађује са Међународним судом за ратне злочине у бившој Југославији.
Уколико се рјешавању горе наведених проблема, не приступи на брз, искрен и дјелотворан начин онда ће избјегли и прогнани Срби остати без своје имовине и стечених права. У протеклих 16 година десетине хиљада појединаца и породица су покушали да поврате своја незаконито одузета имовинска и стечена права управо пред судовима Републике Хрватске. Велика већина њих су водили или воде поступке по 5-10 и више година, али без резултата Јасно се може закључити да хрватски судови нису показали независност, непристраност, професионалност и одговорност у заштити права избјеглих и прогнаних Срба.
Због свега горе наведеног, апелујемо на Европски парламент да не подржи потписивање Уговора о приступању између Европске уније и Републике Хрватске све док Република Хрватска не испуни преузете обавезе из Анекса Г Бечког споразума о сукцесији, не успостави исте стандарде у суђењима за ратне злочине, не ријеши питање несталих лица и не сарађује у потпуности са Међународним кривичним трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији,
Бечки споразум о сукцесији је потписан 29. јуна 2001. године од стране представника држава насталих на подручју бивше Југославије, а потом је ратификован у свим парламентима држава насљедница (Словенија, Хрватска, БиХ, Македонија и Србија и Црна Гора). Споразум је ступио на снагу 03. јуна 2004. године. У Анексу Г Бечког споразума под називом „Приватна својина и стечена права“ се јасно каже да ће грађанима бити призната, заштићена и враћена права која су имали на дан 31.12.1990. године у складу са утврђеним нормама и стандардима међународног права. Било какав наводни пријенос права учињен након 31.12.1990. године и закључен под присилом или супротно нормама међународног права биће ништаван (у прилогу).
Бечки споразум о сукцесији је међудржавни споразум који, према међународном праву и Уставу Републике Хрватске (члан 140), има већу правну снагу од домаћег законодавства. У оквиру Бечког споразума је основан Стални мјешовити комитет, који чини по један представник Влада држава насљедница бивше Југославије, и који треба да се бави спровођењем, укупно, седам анекса Споразума. У претходном периоду Стални мјешовити комитет једино није расправљао о спровођењу Анекса Г јер Влада Хрватске одбија дијалог на ту тему. Због тога сједница Сталног мјешовитог комитета није одржана двије године јер је потребан консенсус свих чланова. Сматрамо да је такво понашање Владе Хрватске неевропско и да јасно показује недостатак политичке воље да се избјеглим и прогнаним Србима врате њихова незаконито одузета имовинска и стечена права.
То показује и слиједећи пример. Дана 07. новембра 2011. године у Београду ће се одржати конференција министара спољних послова Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе на тему избјеглиштва. На конференцији ће бити потписан политички докуменат под називом „Заједничка декларација за завршетак и проналажење трајних рјешења за угрожене избјеглице и расељена лица“ и усвојени пратећи документи. У финалном нацрту Заједничке декларације питање избјеглиштва се своди на социјално-хуманитарни аспекат с циљем да се обезбеде донаторска средства за рјешавање стамбених потреба угрожених породица. Избјегличка удружења траже да се у документу, поред социјално-хуманитарног аспекта, јасно истакне обавеза четири државе да ће без одлагања почети са спровођењем Анекса Г Бечког споразума о сукцесији с циљем поштовања људских права избјеглица и расељених лица. Влада Републике Хрватске одбија да прихвати приједлог да се у Заједничкој Декларацији спомене Анекс Г Бечког Споразума и обавеза четири државе да досљедно поштују људска права оштећених грађана.
Стотине хиљада избјеглих и расељених лица страхују да ће потписивањем понуђеног нацрта Заједничке Декларације у Београду и евентуалним пристанком Европског парламента да се ратификује Уговор о приступању између ЕУ и Републике Хрватске без јасне обавезе да Република Хрватска и друге три државе, у одређеном временском року, спроведу Анекс Г Бечког споразума, остати без своје незаконито одузете или уништене имовине и стечених права.
Наша иницијатива да се Република Хрватска и друге државе насљеднице бивше Југославије обавежу да ће спровести Анекс Г Бечког споразума, у одређеном временском року, није уперена против европске перспективе Републике Хрватске. Ми се залажемо за помирење између српског и хрватског народа и успоставу свестране и квалитетне сарадње између држава уз пуно поштовање људских права свих грађана без обзира на националну и вјерску припадност. Будите увјерени да желимо буди мост сарадње између Републике Србије и Републике Хрватске а не реметилачки фактор.
Желимо да Вас замолимо да са садржајем писма и прилозима упознате чланове Ваше Политичке групе/Комитета/Подкомитета/Делегације у Европском Парламенту. Била би нам част да нам пошаљете одговор на писмо.
С поштовањем,
Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта
У прилогу:
1. Извјештај о неиспуњавању 12 захтјева Срба избјеглих и прогнаних из Републике Хрватске под називом «Одузимање српске имовине у Републици Хрватској 1991.-2011. и хрватско правосуђе у функцији спречавања одрживог повратка избјеглих и прогнаних Срба»
2.Петиција избјеглих и прогнаних Срба из Републике Хрватске
3.Бечки споразум о сукцесији са Анексом Г