Представници удружења избјеглих и прогнаних Срба траже од Републике Хрватске да покаже стварну политичку вољу у циљу проналажења правичних и трајних рјешења за бројне имовинске и друге проблеме који још увијек нишу рјешени. Наше стратешки циљ јесте да се између Републике Србије и Републике Хрватске успоставе односи међусобног поштовања и уважавања а у крајљој инстанци да дође до искреног помирења између српског и хрватског народа. Један од кључних предуслова јесте рјешавање доље наведених проблема.
У том смислу апелујемо да предсједника Србије Томислава Николића и предсједника Хрватске Иву Јосиповића да снажно подрже нашу инцијативу да се успостави стални дијалог између свије државе и да подстакну обје Владе да крену о конкретне разговоре о проналажењу правичних и трајних рјешења доље наведених проблема.
Сматрамо да један од темеља сталног дијалога треба да буде пуна имплементација међународних споразума, а посебноБечког споразума о сукцесији из 2001. године. Посебно истичемо Анекс Г под називом „Приватна својина и стечена права“ у коме се недвосмислено каже да ће свим физичким и правним лицима бити враћена и заштићена права која су имали на дан 31.12.1990. године а сви уговори склопљени за вријема рата под пристисима и пријетњама биће проглашени ништавним. По међународном праву и по Уставу Републике Србије и Републике Хрватске Бечки споразум о сукцесији, као међудржавни споразум који је ратификован у парламентима држава насљедница бивше Југославије, има јачу правну снагу од домаћих закона.
1. Враћање одузетих станарских права
Према подацима ОСЦЕ-а око 30.000, а према подацима избјегличких удружења око 40.000, избјеглих и прогнаних Срба из Републике Хрватске није повратило своје станарско право. Ово питање могуће је решити реституцијом или правичним новчаним обештећењем. Велика већина бивших носилаца станарског права не жели да се враћа у Републику Хрватску или нема услова да добије алтернативни стан кроз Програм стамбеног збрињавања.
2. Враћање одузете покретне и непокретне имовине
Постоје одређени број избјеглица који нису ушли у посјед својих кућа јер их користе привремени корисници (општина Кистање и друге); поништити склопљене уговоре (фалсификоване пуномоћи и двоструки уговори) којима су избјеглицама на незаконит начин одузете куће, пословни објекти и земљиште; поништити уговоре о размјени кућа који су склопљени за вријеме рата под притисцима и пријетњама и вратити куће избјеглицама; поништити упис државе Хрватске као власника преко 800.000 катастарских честица пољопривредног земљишта и вратити земљу њеним власницима прије рата тј. избјеглицама и повратницима; поништити уговоре којима су поједине општине и градови дали у закуп пољопривредно земљиште у власништву избјеглица без њихове сагласности; вратити избјеглицама и Српској православној цркви незаконито заузето (узурпирано) пољопривредно и шумско земљиште и другу имовину; вратити или новчано обештетити избјеглице за одузету покретну имовину.
3. Правичну надокнаду за уништену, оштећену и несталу покретну и непокретну имовину.
У деловима Хрватске, ван ратних деловања, срушено је у терористичким акцијама преко 10.000 српских кућа и пословних објeката. Током и послије хрватске војне операције „Олуја“ срушено је преко 24.000 кућа и преко 13.000 привредних и помоћних објеката. Република Хрватска је 1996. године брисала члан 180. Закона о обавезним односима према којем је за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација одговорала држава а судски поступци који су покренути темељем тог члана су прекинути. Дио избјеглих и прогнаних Срба је покушао и поред тога да судских путем оствари право на накнаду штете.
Желимо истаћи примјер Душана и Ане Кундак који је у теористичким акцијама срушена кућа у Липику (296 м2) и кућа у Филип Јакову, код Биограда на мору (100 м2). Душан и Ана Кундак покренули су два судска спора фебруара 2’002. године код општинског суда у Загребу и воде се под бројем XIX-P-1618/02 за Липик и CXXXV-P-4395/02 за Филип Јаков. Пресуда у предмету XIX-P-1618/02 донешена је 30.09.2009. године, правоснажна је од 04.05.2010. године, а по њој су пресуђени судски парнични трошкови од 150.000,00 куна (око 20.000 евра) на терет Ане и Душана Кундака. Пресуда у предмету CXXXV-P-4395/02 донешена је 18.12.2012. године, још увијек није правоснажна јер на њу је поднешена жалба Жупанијском суду у Загребу, а поистој су досуђени парнични трошкови у износу од 107.428,00 куна. Током оба судска поступка апликанти су указивали на то да имају статус избјеглице, бил ису други период избјеглиштва без примања, а касније су остварили пензије у које су отишли под врло неповољним условима и не својом кривицом, јер им је током рата прекинут радни стаж пошто су 17.06.1991. године добили отказе. Од 15.10.2011. године и те минималне пензије су им обома умањене за 1/3 због оврхе (пљенидбе) која им је пресуђена због губитка судског спора за кућу у Липику. Душан и Ана Кундак шаљу 21.11.2012. године тужбу за проглашење оврхе недопуштеном Општинском суду у Дарувару- стална служба у Пакрацу. Дана 11.12.2012. године Општинско државно одвјетништво у Бјеловару-стална служба у Дарувару доставља одговор на тужбу којом се негира да се Одлука Владе Републике Хрватске о отпису трошкова суда од 28.05.2009. године број класе 702-1/02 односи на апликанте. Дана 15.03.2013 Општински суд у Дарувару одбија тужбени захтјев од 21.11.2012. године ради проглашена оврхе недопуштеном. Душан и Ана Кундак истичу да постоје предмети у Р. Хрватској у којима је захтјев за накнаду штете одбијен, трошкови пресуђени на штету странке али нема ОВРХЕ (због примјене Одлуке о отпису истих). У свим тим наведеним предметима тужбе су поднете послије 1999. године али и послије фебруара 2002. године када су тужбу поднијели апликанти Душана и Ана Кундак (у прилогу достављамо комплетан предмет Душана и Ане Кундак).
4. Исти услови откупа за бивше носиоце станарског права који су добили алтернативни стан у Хрватској кроз тзв. Програм стамбеног збрињавања
Маљи дио бивших носилаца станарског права српске националности који су изгубили свој стан у Хрватској, а који нису могли повратити, добио је кроз кроз тзв. Програм стамбеног збињавања алтернативни стан. Програм стамбеног збрињавања има двије дискриминаторске одредбе за избјегле и прогнане Србе: 1) избјегли и прогнани Срби не смију имати у Хрватској, у Србији или било гдје другдје на свијету у власништву или сувласништву некретнину за становање или да исту нису продали или поклонили од 1991. године до данас. Наведена одредба не важи за избјегле Хрвате из БиХ који живе у Хрватској. 2) почетна цијена откупа у хрватским градовима за избјегле Србе који су добили алтернативни стан је 800 евра по м2 а са попустом се креће од 400 до 600 евра по м2. Откупна цијена станова на којима је било станарско право 90-тих година у Хрватској је била између 50 и 300 марака. Примјер: откупна цијена за стан у Сиску била је 1991. године око 100 марака а сада избјегли Срби који су добили алтернативни стан у Сиску морају да плате 500 евра по м2.
5. Обнова имовине;
Комесеријат за избјеглице Републике Србије прикупио је, закључно са септембром 2004. године, 17.500 породичних захтјева за обнову ратом оштећене имовине у Хрватској, (куће, помоћни објекти и др.) који су преко УНХЦР-а прослеђени хрватским властима. Данас, од ових 17. 500 још увек има око 8.700 сада захтјева по жалбама у другом степену, од којих многи нису рјешени више од осам година. Пошто повратак још није одржив онима којима су обновљене куће ( још се нису вратили,) прети опасност да Хрватској морају да надокнаде уложена средства и да због тога кривично одговарају.
6. Исплата доспјелих а неисплаћених пензија.
Корисницима хрватских пензија од октобра 1991. године исплата је обустављена једностраним актом Хрватског пензионог фонда. Овај поступак хрватских власти у директној је супротности са Конвенцијом 48. Међународне организације рада на чију се примјену обавезала и Република Хрватска а она се односи на очување права на пензије радника који мигрирају. Ради се о око 50.000 пензионера којима је остала неисплаћена 81 пензија по пензионеру у укупној вредности једне милијарде евра.
7. Признање радног стажа
Признање комплетног радног стажа до 1991. године и поједноставити конвалидацију радног стажа и признати доприносе за период 1991-1995. година. Постоји значајан број избјеглих и прогнаних Срба који имају рупе у радном стажу до 1991. године иако је познато да су до 1991. године тадашње друштвене и државне фирме редовно уплаћивале радни стаж својим радницима. Посебно питање јесте чињеница да је десетинама хиљада избјеглих и прогнаних Срба почетком и током рата прекинут радни стаж пошто су масовно добијали отказе. Због тога велики број њих још увијек није остварио своје пензије или су остварили пензије под врло неповољним околностима.
8. Исплата девизне и динарске штедње;
Свим грађанима Хрватске, изузев избјеглим Србима, који су имали штедне улоге код бивше „Југобанке“, омогућено је подизање штедних улога још 1992. године. Сви досадашњи појединачни покушаји да штедише српске националности, дођу до своје уштеђевине остали су безуспјешни.
9. Новчана надокнада за неучествовање у процесу приватизације.
У Хрватској је извршена приватизација капитала без учешћа Срба који су на овај начин дискриминисани и материјално оштећени.
10. Прекид судских поступака против Срба који не живе у обновљеним кућама у Хрватској или су исте изнајмили или продали
Државно одветништво Републике Хрватске тражи од Срба, који не живе у Хрватској, најчешће од 25.000 до 50.000 евра, да врате уложена средствa у обнову. Многи власници чије су куће деломично обновљене не могу да нађу посао и то је један од разлога што у њима не живе. Примјер: Стевана Лазића из Пакраца који је само питао Агенцију за промет некретнина да ли би могао продати кућа јер нема екононмских услова да живи у обновљеној кући. Подигнута је тужба против Стевана Лазића и суд је донио пресуду према којој мора да Републици Хрватској врати уложена средств у обнову у висини 50.000 евра. Према нашим информацијама измјенама и допунама Закона о ППДС-у укинута је наведена одредба али још не постоји механизам како у пракси да се прекину судски поступци и скине хипотека са кућа.
11. Ревизија пресуда за ратне злочине донесених у одсуству окривљених, поштено и фер процесуирање ратних злочина и других кривичних дјела из атног периода у разумном року и престанак злоупотребе спискова осумњичених, оптужених и осуђених лица за ратне злочине у сврху застрашивања избјеглих и прогнаних Срба.
Примјер 1: мр Миле Дакић (82) историчар, политичар и аутор пјесама и књига, поријеклом из села Утиња на Кордуну, је ухапшен 26.05.2011. године приликом уласка из Републике Српске у Републику Србију на граничном прелазу Рача, на основу међународне потјернице расписане од стране Бироа Интерпола Загреб, а по одлуци Суда БиХ изручен у Хрватску 11. августа 2011. године. Жупанијски суд у Карловцу пресудом из 1999. године прогласио је кривим за подстрекавање на убиство четири хрватска полицајца почетком августа 1991. године. Жупанијски суд у Карловцу, одобрио је Дакићу, с обзиром да је суђен у одсуству на 20 година, обнову поступка. Укупно ј есаслушано 28 свједока, оптужбе и одбране и ниједан од њих није довео Милу Дакића у везу са оптужницом. Тужилаштво Жупанисјког суда у Карловцу затражило је по трећи пут да се саслуша један свједок (иницијали Д.Т.) који живи у Србији. Иначе, поменути свједок је већ путем видео линка изјавио на суђењу да Милу Дакића никада није упознао. Поставља се питање зашто се Тужилаштво Жупанисјког суда у Карловцу поново враћа н овог свједока тражећи да се поново саслуша преко видео линка 21. октобра 2013. године. Предсједник Грађанског одбора за људска права из Загреба Зоран Пусић је рекао да суђење Мили Дакићу представља кршење права на правично и фер суђење. Важно је истаћи да се Дакић није налазио на другом списку 1549 осумњичених, оптужених и осуђених лица за кривична дјела ратних злочина који је хрватска предала српској страни почетком 2011. године
Примјер 2. Марко Царевић (58) је у сриједу 09.10.2013. године ухапшен у селу Горњи Сјеничак, општина Карловац, у спектакуларној акцији хрватске полиције због наводног ратног злочина над цивилним становништвом, од када се налази у истражном затвору у Ријеци. Жупанисјко државно одвјетништво у Ријеци Царевића терети да је као командир ТО Горњи Сјеничак, цитат, „током оружане побуне и напада тадашње ЈНА и српских паравојних постројба на легалну власт Републике Хрватске, наредио 56-годишњем Љ.Ј. да са још двојицом српских војника одведе и убије 83-годишњег И.Г., што је и учинио“. Мјештани Горњег Сјеничака пишу да је Марко Царевић повратник из избјеглиштва из Србије од прије осам година, од када са породицом живи у својој кући. У два мандата је од 2008. године биран за предсједника Мјесног одбора Сјеничак-Утиња на листи ХНС-СДП у Граду Карловцу. Активно се залагао за градњу инфраструктуре (путева, електромреже, водовода и осталог) у опустошеним српским селима на Кордуну како би се избјеглице лакше вратиле својим кућама. Личним контактима је своје сусељане охрабривао на повратак увјеравајући их да се у Хрватској у многоме побољшао положај Срба. Управо овакав ангажман Марка Царевића доводе у везу са његовим хапшењем које је изведено у раним јутарњим сатима у стилу недавног хапшења Срба у Трпињи. Мјештани Марка Царевића су увјерени да му је све „намјештено“ јер је некоме засметала његова популарност међу Србима али и Хрватима у овом дијелу Кордуна. Исторемено се питају како то да још увијек није покренута истрага за Србе које су током „Олује“ убили припадници Хрватске војске када је страдало шест цивила који су у августу 1995. године остали у својим кућама. Бранко Пелеш (64), Васо Бижић (77), Ђуро Манојловић (63), Јелица Мркобрад (68), Петар Рудан (45) и Марко Бијелић (66). Име Марка Царевића не налази се на последњем списку 1577 осумњичених, оптужених и осуђених лица за кривична дјела ратних злочина пред хрватским судовима која је хрватска предала српској страни у јулу ове године
12. Статус боравка и држављанства за повратнике;
Значајан број повратника, према важећим прописима Републике Хрватске, нема хрватско држављанство, па се приликом повратка третирају као страни држављани који подлежу ригорозној, компликованој и скупој процедури признавања статуса странца са привременим или сталним боравком у Хрватској. Посебно се погоршала ситуација након доношења Закона о пребивалишту (донет крајем 2012.) по коме ће Срби пореклом из Хрватске изгубити пребивалиште што значи да неће имати право на рад, социјалну помоћ, здравствено осигурање, право гласа на локалним изборима и индиректно атак на српску имовину (високе казне за необрађивање земљишта и високи порези на стамбене објекте које ће бити третиране као викендице тј. куће за одмор). Постоје дио избјеглих Срба који је рођен у Хрватској али није уписан у матичне књиге рођених и држављана.
Пример 1: Мара Чавић из Двора, којој је додијељен ОИБ и уписан матични број, али није уписана матичне књиге рођених и држављана тј. не може добити родни лист и домовницу. Сада се тражи од ње да врши накнадни упис у Петрињи иако је из живјела у Двору.
Примјер 2. Миленко Арбутина (1961) из Сиска, нема родни лист с образложењем да на вријеме није уписано име. Сада се тражи од њега да изврши накнадни упис. Процедура накнадног уписа је компликована и дуга тј. траје од 6 мјесеци до три године. Тражимо да се поједностави и изврши у максимално кратком року.
13. Завршетак процеса ексхумације и идентификације несталих лица;
Према подацима избјегличких удружења у Републици Хрватској има више од 400 посмртних остатака Срба који се налазе на познатим гробним местима (Глина, Селиште, Слуњ, Доњи Скрад, Тушиловић и др.) али се још увијек не ексхумирају. У Институту за судску медицину у Загребу налазе се посмртни остаци преко 400 Срба који још увијек нису идентификовани. Постоји списак преко 1400 несталих Срба за које се не знају гробна мјеста. Ексхумација и идентификација већ ексхумираних посмртних остатака Срба тече веома споро што изазива незадовољство и оправдану сумњу код породица да не постоји стварна политичка воља да се рјеши наведени проблем. Породице још увеијк чекају да сазнају шта се десило са њиховим члановима и желе да их сахране на достојанствен начин. За избјегличка удружења рјешавање питања несталих је најважније хуманитарно и цивилизацијско питање без чијег рјешавања се не може говорити о добросусједским односима и односима међусобног поштовања и уважавања између Републике Србије и Републике Хрватске.
14. Примјена Уставног закона о правима националних мањина из 2002. године који Србима у Хрватској, поред осталог, осигурава и право на културну аутономију и заштиту идентитета и то:
– стварање правних и материјалних претпоставки за оснивање и деловање школа на српском језику и писму;
– пропорционалну заступљеност у органима државне управе, полицији, судству и др. ако је учешће Срба на општинском више од 15% а на жупанисјком нивоу више од 5% од укупног броја становника
– слободну употребу српског језика и ћириличног писма у јавној и службеној комуникацији у општинама и градовима где је учешће Срба преко 1/3 од укупног броја становника. У Хрватској имају 21 општина и 2 града (Вуковар и Врбовско где је учешће Срба преко 33 одсто);
– употребу односно слободно истицање знамења и симбола;
– очување и заштиту културних добара и традиције на подручју целе Хрватске;
– приступ медијима и оснивање редакције на српском језику на ХРТ-у;
– слободно исповједање своје православне вере.
Нажалост, Уставни закон о правима националних мањина се у великој мјери на примјењује што доводи у питање очување националног и културног идентитета Срба у Републици Хрватској. Протести против двојезичних табли у Вуковару стварају осјећај несигурноти код Срба. Њима се шаље јасна порука да Срби у Републици Хрватској нису добродошли. Поздрављамо јасан став Владе Републике Хвратске да се закон мора поштовати и према томе тражимо да се Уставни закон о правима националних мањина спроведе у цијелости у разумном временом року.
Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта