Ур. број: 062/2013
Београд, 24.09.2013
ПАНЧЕВАЦ
– Синиша Трајковић, главни и одговорни удредник –
Предмет: Одговор на два некоректна и малициозна текста објављена у листу Панчевац
Поштовани господине Трајковић,
У листу „Панчевац“ објавили сте два текста аутора Драгана Вукашиновића везано за моју иницијативу да 76 избегличких и других породица смештених у згради на Стрелишту у Панчеву добију право откупа тих станова (први текст под насловом: – Политика сумњиве равноправности – број 4522 од 05. 09. 2013 године и други текст под насловом -„Робин Худ“ други пут међу Панчевцима“ – број 4524 од 19.09.2013. године. Оба текста су у прилогу). Повод за оба текста биле су моје две посете представницима градске власти у Панчеву. Дана 03. 09. 2013. године одржао сам први састанак са Градоначелником Панчева Павлом Радановом а дана 06. 09. 2013. године други састанак са представницима градске управе Панчева (Божо Копривица, јавни правобранилац, Сузана Јовановић, члан градске Владе за социјална питања и Александар Бркић, директор Градске стамбене агенције) у којима сам изнео разлоге због чега треба омогућити право откупа избегличким и другим породицама на Стрелишту. У наставку ћу изнети чињенице у прилог мојој иницијативи.
У Србији је у претходних 20 година изграђено око 3500 стамбених јединица за избеглице, у највећој мери, средствима Европске уније, иностраних Влада и разних међународних организација. Због непостојања јасне законске регулативе надлежни државни органи у сарадњи са појединим донаторима и локалним самоуправама су дефинисали различите услове под којима су се избеглице усељавале у изграђене стамбене јединице. Пре неколико година јавила се потреба да држава дефинише свој став према том питању. Коначно маја 2010. године у скупштини Србије је усвојен нови закон о избеглицама који је регулисао наведено питање. У члановима 19и, 19ј, 19к и 19л, 19љ, 19м и 19н поменутог закона се омогућава избегличким породицама право откупа стамбених јединица под јасно дефинисаним условима. Купопродајна цена непокретности се одређује на начин да се одреди њена тржишна вредност која се умањује за 50%. У случају да је члан породичног домаћинства смртно страдао за време рата, или је неко од чланова породичног домаћинства инвалид следи додатни попуст.
Нови закон избеглицама предвиђа да око 3000 избегличких породица има право откупа станова и других стамбених објеката. То право није дато породицама које су постали корисници 530 станова у седам локалних самоуправа изграђеним донаторским средствима Италијанске Владе, у оквиру тзв. СИРП програма – Програма становања и интеграције избеглица (Панчево, Ниш, Крагујевац, Краљево, Чачак, Ваљево и Стара Пазова). Агенција Уједињених нација за становање (ХАБИТАТ) одређена је да у сарадњи са Владом Србије и наведеним локалниим самоуправама реализује поменути пројекат. Коалиција удружења избеглица и корисници ових станова сматрају да је на овај начин извршена дискриминаицја ових избегличких породица и да су у неравнопрвном положају у односу на остале избегличке породице те траже да се и њима омогући откуп, односно да се у поступку решавња њиховог стамбеног питања примене одредбе Закона о избеглицама.
За право на откуп станова закупци станова у Панчеву позивају се на „Меморандум о разумевању“ који су јуна 2005. године потписали УН ХАБИТАТ и општина Панчево о изградњи 76 станова. Супотписници на „Меморандуму“ били су тадашњи Министар за капиталне инвстиције Велимир Илић и амбасадор Италије у Србији Антонио Занарди Ланди. Наведеним Меморандумом прописано је да се 40% станова даје у закуп; 40% станова даје се за куповину а за преосталих 20% станова одлучиће се накнадно. „Меморандуме о разумевању“ идентичног садржаја потписала је УН ХАБИТАТ за челним људима осталих шест локалних самоуправа током 2005. године. Тек након потписивања „Меморандума о разумевању“ започела је градња 76 станова у Панчеву, односно градња свих 530 станова у седам локалних самоуправа.
Поменутим „Меморандумима о разумевању“ дефинисана је имплементација Споразума о техничкој сарадњи између закљученог између УН ХАБИТАТ, Владе Републике Србије и Владе Републике Италије под називом „Програм становања и интеграицје избеглица у Србији – СИРП“ Наведеним Програмом предвиђена је изградња 76 станова у Панчеву односно 530 станова у Србији од чега 80% за избеглице и 20% за домаће социјално угрожено становнишво по моделу 40% станова за закуп, 40% за откуп а за просталих 20% ће се накнадно одлучити.
Јануара 2008. године у општини Панчево је саграђено 76 станова и закључени су Уговори о закупу станова на период од три године према критеријумима из СИРП програма. Дакле 80% станова је додељено избеглицама у закуп на одређено време а 20% домаћем социјално угроженом становништву. У току трајања конкурса за доделу станова у Панчеву, саграђених у оквиру СИРП програма, свим лицима, а касније закупница станова је од стране одговорних људи из тада Општиске стамбене агенције (данас је то Градска стамбена агенција) усмено саопштено да ће свим закупцима у кратком року бити омогућен откуп станова. Као доказ постоји Упутство (послано редакцији) које је Општинска стамбена агенција доставила закупцима, уз уговоре о закупу, у коме је наведено у тачки 5, цитат, „Ранг листа по којој су станови додељени важи до откупа станова те ће се применити у случају да по било ком основу дође до престанка уговора о закупу стана“. Упутство је потписао руководилац правних послова Општинске стамбене агенције Јован Кузманов 2008. године. Пошто је, у међувремену, општинска стамбена агенција у Панчеву одбила да им дозволи право откупа, као што је било предвиђено „Меморандумом о разумевању“ и наведеним Упутством, закупци станова су организовали бојкот начин да су престали плаћати закупнину од августа 2009. године до реализације њиховог захтева да им се омогући куповина станова.
Због чега је корисницима СИРП програма одједном било ускраћено право на откуп? Након 2005. године појединицни на државном и локалном нивоу и људи из УН ХАБИТАТ-а су дошли на идеју да би било добро да донацију Италијанске Владе за интеграцију избегличких породица искористе за изградњу система социјалног становања у Србији. У току изградње 530 станова у 7 локалних самоуправа изменили су садржај „Меморандума о разумевању“ на начин да су избацили опцију откупа и почели да говоре како су то социјални станови. Онда су се досетили да ретроаквино примене Закон о социјалном становању, усвојен 31. августа 2009. године, а којим је предвиђено да станови који се дају у закуп не могу се откупљивати нити давати у трајно власништво. Колико ми је познато ретроактивна примена закона је у супротности са Европском конвенцијом о основим људским правима и слободама.
Представници 530 корисника СИРП програма су ме, као председника кровне организаицје избегличких удружења, упознали са овим проблемом још 2009. године и затражили моју помоћ и подршку. Увидом у документацију сматрао сам да се ради о двострукој дискриминацији 530 породица коринсика СИРП прогама у односу на осталих 3000 избегличких породица. Прво, преко ноћи им је одузето право откупа и друго, били су принуђени да плаћају закупнину између 1,2 до 1,6 евра у динарској противврености по м2 зависно о коме се граду или општини ради. Избегличке породице које су се уселиле у станове изграђене средствима њемачке, швајцарске или неке друге иностране Владе или међународних органиазција су од почетка становале беспалтно три године или трајно а затим су Законом о избеглицама из маја 2010. године добиле право откупа.
Борбу за равноправност 530 породица, корисника СИРП програма, са осталих 3000 избегличких породица наставио сам и као народни посланик.Обратио сам се, између осталих, министру грађевине и урбанизма Велимиру Илићу с молбом да подржи захтев корисника СИРП програма за право на откуп станова. Министар Илић је 20. новембра 2012. године послао дописе идентичне садржине градоначелницима 6 градова и председнику општине Стара Пазова (скениран допис министа Илића градоначелнику Панчева послан је редакцији) у коме подржава њихове захтеве и каже, цитат, „С обзиром да је циљ програма трајна интеграција избеглица кроз решавање њихових потреба, а да је право ових стамбених јединица ускраћено њиховим корисницима, у конкретном случају се не може говорити о трајној интегацији па ни о остваривању циља програма“. На крају писма министар Илић предлаже локалним самоуправама да, као власници станова, цитат, „изнађу могућност да се, у складу са позитивним прописима, и тим категоријама коринсика на адекватан начин реши стамбена потреба. Напомиње се да би у решавању овог питања требало водити рачуна и о примени члана 19р Закона о избеглицама према коме одредбе овог закона сходно примењују и органи јединице локалне самоуправе када у сарадњи са Комесаријатом решавају стамбене потребе у процесу њихове интеграције“.
Затим сам се писмено обратио надлежној државној институцији за решавање проблема избеглица тј. Комесаријату за избеглице и миграције у коме сам навео да директори градских стамбених агенција у наведеним градовима не прихватају став министра Илића и траже да Влада донесе уредбу или да се изврше измене и допуне закона о избеглицама како би се наведеним корисницима омогућило право откупа а с обзиром да то није могуће према важећим прописима. Комесар за избеглице и миграције је 30. маја 2013. године послао писма идентичне садржине градоначелницима 6 градова и председнику општине Стара Пазова (скениран допис комесара Цуцића градоначелнику Панчева послан је редакцији) у коме, између осталог, каже да, цитат, „Желимо да Вас подсетимо да Закон о избеглицама представља лекс специалис који се примењује на лица у статусу избеглице и на лица којима је престао статус избеглице и која су стекла држављансво Републике Србије и покренула поступак пријаве пребивалишта (бивше избеглице)….С обзиром да су 530 корисника станова СИРП програма лица у статусу избеглице али су била избеглице, као и да су стамбене агенције или градови постали власници наведених стамбених јединица са правом располагања, не постоји потреба за накнадним изменама и допунама Закона о избеглицама или доношење подзаконског акта, већ се, у случају да градска стамбена агенција или град, као носиоци права располагања, одлуче да предметне стамбене јединице дају у откуп наведеним лицима, на услове откупа могу применити одредбе Закона о избеглицама. Молимо Вас да, у циљу трајне интеграције избеглица, у складу са поменутом препоруком Министарства грађевинарства и урбанизма из новембра 2012. године, као и поменутим одредбама Закона о избеглицама размотрите молбу господина Линте која уједно представља и молбу избеглица којима су додељене стамбене јединице из СИРП програма и убрзате решење овог проблема како би се у што скоријем року омогућило трајно збрињавање и интеграција ових лица“.
Градоначелник Раданов је саслушао горе наведене чињенице које сам му изнио у разговору и након тога је, начелно, подржа мој предлог да 76 породица у Панчеву добије право откупа ако је то у складу са прописима. Договорено је да се организује још један састанак. Три дана касније тј. 06. септембра 2013. године одржан је састанак са представницима градске управе Панчева (Божо Копривица, јавни правобранилац, Сузана Јовановић, члан градске Владе за социјална питања и Александар Бркић, директор Градске стамбене агенције). Након двочасовног разговора представници градске управе Панчева су прихватили став Коалиције удружења избјеглица да поменутим избегличким породицама треба омогућити право откупа. Међутим, истакли су да не прихватају као основу за откуп станова горе цитирана писма министра Илића и комесара Цуцића већ траже да се или усвоје измене и допуне закона о избеглицама у Народној скупштини или да Влада Србије усвоји Уредбу у којима ће недвосмислено стајати да корисници СИРП програма имају право откупа На крају састанка је закључено да ће Коалиција удружења избјеглица и Град Панчево и остали градови заједнички наступити према Влади Србије с молбом да се створе јасни правни услови који би поменутим породицама омогућио право откупа под условима које предвиђа закон о избеглицама.
Све горе наведено су чињенице које се могу веома лако проверити. Сада бих кратко одговорио на поједине делове у оба текста који су нетачно, некоректно или малициозно написани од стране аутора Драгана Вукашиновића.
Прво, Драган Вукашиновић је у тексту од 05.09.2013. године под насловом – Један предлог за стамбено збрињавање избеглица – назвао је демагошком моју изјаву како се залажем за то да сви корисници избегличких станова могу да их откупе за упола тржишну цену која би била умањена за износ закупа ако су га плаћали и ако се има у виду да и међу станарима зграде на Стрелишту постоје велике социјалне разлике. То није тачно. Ја сам јасно рекао да 530 корисника СИРП програма у седам локалних самоуправа треба изједначити у правима са осталих 3000 избегличких породица тј. омогућити им право откупа и умањити откупну цену за плаћени закуп. Основни разлог за наведени став који заступам јесте чињеница да су избегличке породице које станују у становима, изграђеним донацијама других иностраних Влада, три године или читаво време становале бесплатно у њима и имају право откупа. С друге стране, то право немају породице из СИРП програма. Сматрам да све избегличке породице треба третирати равноправно. Што се тиче самог откупа ја се не залажем да сви закупци треба да априори имају право откупа. Закон о избеглицама јасно прописује ко има право откупа стамбених јединица. То значи, на пример, да ако од 76 породица на Стрелишту њих 5 или 10 не испуњава законске услове они неће моћи да откупе стан у коме тренутно живе.
Друго, пише да се мојом акцијом нарушава уставни принцип равноправности грађана Србије јер 440.000 људи из Хрватске и БиХ је стекло српско држављанаство па је питање да ли они имају статус избеглица или се на њих односе иста права и обавезе које имају рођени у Србији. То није тачно. Закон о избеглицама из маја 2010. године јасно каже у члану 1 да се око 60.000 избеглица које имају избегличку карту и око 440.000 бивших избеглица морају третирати на једнак начин и да им се обезбеђује стамбено збрињаавње и пружа помоћ у процесу интеграције. Лице које се определило за интеграцију јесте лице које је барем поднело захтев за пријем у држављанство Републике Србије. Дакле, закон о избеглицама једнако посматра сва лица која су избегла или протерана у Србију без обзира на тренутни статус.
Треће, пише да, цитат, „Треба само замислити какво би незадовољство могла да изазове ситуација у којој избеглица запослени у некој панчевачкој фирми долази до стана за упола нижу цену док његов колега истовремено мора да подигне скуп банкарски кредит који ће отплаћивати наредних 20 или 30 година“. Ово је реченица која има за циљ да подстиче незадовољство домаћег становништва према избеглицама без имало одговорности за писану реч. Треба знати да у Панчево не би стигла донација Италијанске Владе да нема избеглица. Такође, треба знати да је захваљујући избеглицама 16 станова, од укупно 76, у поменутој згради на Стрелишту додељено социјално угроженим породицама из редова домаћег становништва за које се залажемо да добију право откупа под истим условима као и избеглице. Коалиција удружења избеглица, и ја лично, снажно смо се залагали да се приликом градње станова, из донаторских средства за избеглице, 20% станова определи за домаће социјално угрожено становништво свесни тешке ситуације у којој се налази дио наших суграђана. И коначно, да ли би господин Вукашиновић био спреман, што је био случај са избеглицама, да за 24 или 48 сати узме најнужније ствари из своје куће или стана и оде 300-400 километара далеко у неизвесност и да у избеглиштву добије повољнију цену откупа за додељену му стамбену јединицу или ипак не би волио да прође кроз тај пакао?
Драган Вукашиновић у другом тексту објавњеном у листу „Панчевац“ 19. септембра 2013. године под малициозним називом – „Робин Худ“ други пут међу Панчевцима – износи низ неистиних или полуистинитих тврдњи.
Прво, на почетку текста хвали моју упорност као политичара да остварим оно за шта се залажем али истиче да моја упорност нема смисла јер се циљ за који се залажем (право откупа) коси са законима. Аргумент му је само мишљење представника локалне самоуправе која тврди да постојећи закони не омогућавају корисницима СИРП програма право откупа. Затим, подругљиво пише да сам, цитат, „у том робинхудовском подухвату помињао некаква писма министра Велимира Илића и комесара за избеглице Владимира Цуцића у којима они препоручују локалним самоуправама у Србији да изађу у сусрет посланику Линти и прекрше прописе“. У наставку текста анонимни аутор изражава сумњу да ли та писма уопште постоје или сам ја све то измислио. У прилогу овог писма упућеног главном и одговорном уреднику листа „Панчевац“ Синиши Трајковићу послао сам скенирана писма министра Илића и комеасара Цуцића са потписима и печатима како би могао да се увери да ли говорио истину или сам лагао јавност.
Друго, подмеће ми да се залажем да се прекрши закон зарад добијања јефтиних поена код потенцијалних бирача, цитат, „А и шта су ти закони да стају између једног посланика и његове изборне базе, нарочито када се бирачи уздају у то да ће им њихов представник озаконити неплаћање вишегодишње кирије за те станове и још им приде омогућити да их откупе за мале паре“. То није тачно. У горњем делу писма сам изнио чињенице које оповргавају подметање анонимног аутора. Дакле, ја се не залажем за кршење закона него се позивам на тумачења две релевантне државе институције тј. Министрства грађевине и урбанизма и Комесаријата за избеглице и миграције.
Треће, пише да је други састанак, одржан са представниица Градске управе (Сузана Јовановић, Божо Копривица и Александар Бркић) протекао мало другачије јер су ме, цитат, „упознали са тумачењима Министарства грађевине и Скупштине Србије да закон и уговор скопљен између републичког Комесаријата за избеглице и донатора изричито не дозвољавају продају станова, већ само њихово изнајмљивање“. Наведени цитат није истинит јер се анонимни аутор није потрудио да и мене контактира прије писања текста већ је разговарао само са поменутим представнциима Градске управе. Ја сам госпођи Јовановић, чланици Градског већа задуженом за социјална питања, јасно предочио чињенице, које сам изнио у горњем делу писма, да су појединци на државном и локалном нивоу донели одлуку да измене првобитни Споразум о техничкој сарадњи закљученог између УН ХАБИТАТ, Владе Републике Србије и Владе Републике Италије под називом „Програм становања и интеграицје избеглица у Србији – СИРП“. Понављам, наведеним Програмом предвиђена је изградња 76 станова у Панчеву односно 530 станова у Србији од чега 80% за избеглице и 20% за домаће социјално угрожено становнишво по моделу 40% станова за закуп, 40% за откуп а за просталих 20% ће се накнадно одлучићити? Поставља се питање ко је донео одлуку у Градској управи Панчево да се измени „Меморандум о разумевању“ који су јуна 2005. године потписали УН ХАБИТАТ и општина Панчево о изградњи 76 станова и у коме је била предвиђена опција откупа станова? Годину и по дана касније тј. 16 јануара 2007. потписан је Уговор о техничкој сарадњи између УН ХАБИТАТ и Општинске стамене агенције Панчево којим је прописано да се станови изграђени у оквиру СИРП програма могу издати само у закуп тј, искучена је опција откупа. Веома се јасно може уочити да је Меморандум о разумевању послужио само као основа да се добије донација Италијанске Владе и да почне градња станова у Панчеву а онда је у току градње тих истих станова потписан Уговор о техничој сарадњи који онемогућује откуп станова, Госпођа Јовановић није имала одговор на поменуте чињенице које сам изнио у разговору. Желим истаћи да је тачан навод у тексту анонимног аутора да је министар Илић послао 25. јула 2013. године послао нови допис Градској стамбеној агенцији Панчево у коме се, овог пута, искључује опција откупа станова из СИРП програма. Поставња се питање које писмо министра Илића је релевантније тј. да ли оно од 22.11.2002. упућеног градоначелницима шест градова и председнику општине Стара Пазова у коме он подржава опцију откупа станова из СИРП програма или писмо Градској стамбеној агенцији Панчево у коме се искључује опција откупа? Позивам јавност нека оцени ко се залаже за кршење прописа тј.посланик Линта или неко други?
Четврто, пише о проблему неплаћених кирија појединих станара у згради на Стрелишту и наводи речи госпође Сузане Јовановић да је укупни дуг према Градској стамбеној агенцији Панчево четири милиона динара и да има 28 неажурних платиша, од чега је десетак великих дужника, као и да они од 2009. године одбијају да било шта плате. У горњем делу писма сам навео чињенице због чега су станари зграде на Стрелишту још 2009. године донели одлуку да не плаћају закуп. Станари се осећају превареним и изиграним од стране појединаца који су одлучили да промене првобитну намену СИРП програма и искористе га за изградњу социјалног становања у Србији. Постављам два питања анонимном аутору: како би се он осјећао да се нађе у сличној позицији и да ли би се мирно прихватио да је преварен или би се борио за своја права?
Пето, малициозно ми подмеће да је мој мотив зашто се залажем у овој, како пише, цитат, „немогућој мисији“ био да се добро стојећи припадници избегличке популације изменом закона заштите од уговорних обавеза и на некоректан начин завршава свој текст, цитат, „Како год заврши ова епизода, требало би да буде срамота што прибегавају оваквим начинима избегавања обавеза плаћања повлаштене кирије, док су њихове комшије с мањим приходима истовремено уредно измиривале ту обавезу“.
На крају мог одговора желим посебно истаћи да с гнушањем одбацујем неистиниту тврдњу Драгана Вукашиновића на крају другог текста да ме у овој борби воде себични мотиви. Ја се више од четири године борим само за једну ствар а то је да 530 корисника СИРП програма имају иста права као што има има осталих 3000 избегличких породица. То је право откупа под условима које прописује Закон о избеглицама из маја 2010. године које им је било гарантовано на почетку реализације наведеног програма.
Београд, 24. септембар 2013.
Предсједник Коалиције: удружења избјеглица и народни посланик
Миодраг Линта
