ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЈЕДНИКА КОАЛИЦИЈЕ УДРУЖЕЊА ИЗБЈЕГЛИЦА МИОДРАГА ЛИНТЕ ПРЕДСЈЕДНИКУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ ЗОРАНУ МИЛАНОВИЋУ ПОВОДОМ СИСТЕМСКОГ КРШЕЊА ЉУДСКИХ ПРАВА СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ВАРИЋАК ИЗ ЗАДРА

Поштовани господине Милановић,

Обраћам Вам се поводом невјероватне чињенице да је некад угледна и имућна српска породица Варићак остала без комплетне непокретне и покретне имовине коју је посједовала у Задру прије рата. Марица Варићак и њена породица су школски примјер да је хрватско правосуђе пристрасно и непрофесионално јер има задатак да легализује отимање имовине стотинама хиљада протјераних Срба и преосталим Србима у Хрватској. Поред безуспјешног вођења судских спорова за повратак своје одузете имовине, из којих се види пристрасност и етничка мотивисаност хрватског правосуђа, Марица Варићак се обраћала и многим хрватским институцијама (бивши предсједници Хрватске Стјепан Месић и Иво Јосиповић, бивши премијери Иво Санадер и Јадранка Косор, лично Вама, министрима у хрватској Влади и др.) али нигдје није добила помоћ.

Марица Варићак и њена породица су уочи рата посједовали стамбено-пословни објекат величине 600 м2 у оквиру којег је радила продавница мјешовите робе и који је осигуран у “Цроатиа осигурању” 02. маја 1991. године, затим стан од 40 м2, грађевинско земљиште, два комбија за превоз робе и девизну штедњу. Средином септембра 1991. године породица Варићак је, као и многе друге српске породице, због претњи и застрашивања побјегла из Задра. Након одласка комшије Хрвати су силом провалили у њихов стамбено-пословни објекат и украли или уништили покретну имовину да би 21. фебруара 1992. исти био миниран. До краја рата породица Варићак је на незаконит начин изгубила преосталу имовину.

Марица Варићак је покушала да добије накнаду штете за миниран стамбено-пословни објекат али је изгубила спорове на свим судским инстанцама у Хрватској (општински суд, жупанијски суд, Врховни суд и Уставни суд) а негативан одговор је добила и из Европског суда за људска права у Стразбуру. “Цроатиа Осигурање” је одбило да плати штету са уобичајеним образложењем да су Задар и његова околина у вријеме важења уговора о осигурању и настанка осигураног ризика били изложени непосредном ратном дјеловању, те да није обавезно надокнадити украдену или уништену имовину јер ратна штета није ни покривена осигурањем. Суд није уважио чињеницу да је штета настала крађом, што је покривено осигурањем, а не ратним дјеловањем. Врхунац цинизма представља чињеница да је Град Задар дана 01.10. 2014. године донио ријешење да се преостали дио стамбено-пословног објекта сруши до темеља а рушевине уклоне. Због наведеног Марица Варићак је била принуђена да пред Привредним судом у Сплиту поднесе тужбу.

Марица Варићак је 23.04.2010. са Министарством регионалног развоја, шумарства и водног господарства Републике Хрватске потписала Уговор о обнови и опремању објекта међутим до данас није дошло до реализације. Наиме, правни сљедбеник поменутог министарства тј. Државни уред за обнову и стамбено збрињавање Републике Хрватске је одбио да примјени чланове 25. и 29. Закона о обнови који гласи, цитирам: „“ У градовима у којима се обнавља обитељска кућа В и ВИ ступња оштећења, из грађевинско-урбанистичких разлога ју је нужно изградити у првобитном волумену и облику, а кориснику права на обнову право на мању површину према броју чланова обитељи, основни радови обнове обитељске куће могу се изводити у ранијем волумену и облику, с тим да се вањска врата и прозори уграђују на једној етажи, а радови унутрашњег уређења изводе се на површини која власнику припада према броју чланова обитељи „“ већ је понудио обнову по дискриминаторском принципу 35 м2 по носиоцу домаћинства и 10 м2 по члану. Марица Варићак није пристала да се од 600 м2 стамбено-пословног објекта обнови свега 75 м2.

Породици Варићак неправда је нанесена и у случају стана у њиховом власништву. Ту је у питању криминал више умрежених фактора у власти и правосуђу. Након одласка породице Варићак из Задра, у стан су провалили Слободан Кнежевић и Марин Анзуловић који су фалсификовали документе и уз помоћ правосуђа укњижили се као власници а затим га продали. Државно тужилаштво је поводом тога 2000. године покренуло истрагу, а Општински суд у Задру шест година касније осудио је Слободана Кнежевића и Ивана Ивандића на казну затвора од шест мјесеци и новчану казну од 70.000 куна. Међутим, одлуком Жупанијског суда у Задру њих су двојица на крају ослобођени због циничног разлога – застаре.

Породица Варићак посједује грађевинско земљиште звано Скроче у Задру, на којем су у њиховом одсуству и без њихове воље досељени Хрвати из Босне и Херцеговине себи бесправно саградили куће. Марица Варићак и њен син Жељко су на опшинском суду у Задру подигли тужбу. Пуних 16 година општински суд у Задру није донио првостепену пресуду за коју је могуће да се и не донесе с обзиром да је и продавац и сви свједоци помрли, што је суд, по свему судећи, и чекао.

Породица Варићак је посједовала стару девизну штедњу код Југобанке Сплит еxпозитура Задар коју до данас није могла да подигне са рачуна. Због тога је Марица Варићак пред Општинским судом у Сплиту 1995. године подигла тужбу против Загребачке банке, која је преузела подружницу Југобанке у Сплиту. Општински суд у Сплиту је донио пресуду у корист Марице Варићак тј. наложио Загребачкој банци да исплати Марици Варићак стару девизну штедњу. Загребачка банка је поднијела жалбу Жупанијском суду у Сплиту који је поништио пресуду Општинског суда у Сплиту и прихватио жалбу Загребачке банке с образложењем да иста није у обавези за исплати породици Варићак стару девизну штедњу из циничног разлога јер нису остали у Хрватској односно јер су избјегли у Србију. С друге стране нису јој признали потврду о избјеглиштву коју је донијела из Србије. Тренутно, случај се налази на Врховном суду Хрватске.

Породица Варићак посједовала је два комбија за властите потребе превоза робе и услуга. Представници Мјесне заједнице Задар су бесправно испред њиховог стамбено-пословног објекта, одузели наведена возила без икакве надокнаде.

Марица Варићак је корисник редовне старосне пензије од 1989 године У мјесецу августу 1991 године прекинута је исплата а пензију је поново активирала 1998. године. Дакле, у периоду од 1991. до 1998 године Хрватска јој дугује заостале а неисплаћене пензије. Због кршења њених законских права била је присиљена пред Управним судом у Загребу подигнути редовну тужбу која је исто одбијена.

Као што се може веома лако закључити да је породица Варићак, као и многе друге српске породице, остала без своје комплетне имовине. Марица Варићак је покренула седам судских поступака за заштиту својих људских права али их је све изгубила у претходне двије деценије што само поврђује тезу да је хрватско правосуђе у функцији цементирања етничког чишћења Срба односно да није ни независно ни непристрасно.

Тражим од Вас да ми у разумном року одговорите на наводе из писма и дигнете глас у заштиту људских права прогнаних Срба. У случају да будете заинтересовани радо ћу Вам послати обимну докуметацију из архива породице Варићак из које се може веома лако видјети да правним путем није могуће остварити људска права у Хрватској. Са садржајем овог писма упознао сам предсједницу Републике Хрватске Колинду Грабар Китаровић, министарку вањских послова Републике Хрватске Весну Пусић, министра правосуђа Републике Хрватске Орсата Миљенића и предсједника Српског народног вијећа Милорада Пуповца. Такође, са садржајем овог писма упознао сам министра спољних послова Републике Србије Ивицу Дачића.

С поштовањем,

Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта