Писмо предсједнику Владе Републике Хрватске Зорану Милановићу које је предано у хрватској амбасади у Београду 20. јуна 2014. године

Поштовани господине Милановић,

Обраћам Вам се поводом обиљежавања Свјетског данa избјеглица (20. јун). Стотине хиљада протјераних Срба, десетине грађана Србије који су по почетка рата живјели у Хрватској, десетине грађана Републике Српске који су по почетка рата живјели у Хрватској и велики број Срба повратника не могу, 19 година послије завршетка рата, да остваре своја основна људска права. Представници удружења избјеглих и прогнаних Срба траже од Владе Републике Хрватске да покаже стварну политичку вољу да се пронађу правична и трајна рјешења за многобројне проблеме са којима се суочавају оштећени грађани. Наш стратешки циљ јесте да се између Републике Србије и Републике Хрватске успоставе односи међусобног поштовања и уважавања а у крајљој инстанци да дође до искреног помирења између српског и хрватског народа. Један од кључних предуслова јесте рјешавање многобројних проблема.

У том смислу тражимо да од Вас да подржите инцијативу Коалиције удружења избјеглица да се успостави стални дијалог између Србије и Хрватске о проналажењу правичних и трајних рјешења доље наведених проблема. Сматрамо да један од темеља сталног дијалога треба да буде пуна имплементација међународних споразума, а посебно Бечког споразума о сукцесији из 2001. године. Посебно истичемо Анекс Г под називом „Приватна својина и стечена права“ у коме се недвосмислено каже да ће свим физичким и правним лицима бити заштићена и права која су имали на дан 31.12.1990. године а сви уговори склопљени за вријемe рата под пристисима и пријетњама биће проглашени ништавним. По међународном праву и по Уставу Републике Србије и Републике Хрватске Бечки споразум о сукцесији, као међудржавни споразум који је ратификован у парламентима држава насљедница бивше Југославије, има јачу правну снагу од домаћих закона. Поред тога, тражимо од Вас да подржите нашу иницијативу да се у потпуности спроведе Споразум о нормализацији односа између Савезне Републике Југославије и Републике Хрватске који је потписан 1996. године. Споразумом је, између осталог, предвиђено да двије стране потпишу Споразум о накнади штете за сву уништену, оштећену и несталу имовину што досад није учињено. Треба обновити рад комисије чији је задатак да припреми нацрт поменутог споразума.

У наставку наводимо 15 проблема са којима се суочавају стотине хиљада протјераних Срба, десетине грађана Србије који су по почетка рата живјели у Хрватској, десетине грађана Републике Српске који су по почетка рата живјели у Хрватској и велики број Срба повратника које треба рјешити у сталном дијалогу између Србије и Хрватске.

1. Враћање одузетих станарских права
Резолуцијом 1120 Савјета Безбедности из 1997. године и Сарајевском декларацијом из 2005. године потврђено је право свих избјеглих и прогнаних лица да се врате у домове у којима су живјели прије рата. Преко 40.000 протјераних Срба није повратило своја незаконито одузета станарска права и тиме је дискриминисано у односу на остале грађане Хрватске. Ово питање могуће је решити повратком станова или правичним новчаним обештећењем. Велика већина бивших носилаца станарског права не жели да се враћа у Хрватску или нема услова да добије алтернативни стан кроз Програм стамбеног збрињавања.

2. Исти услови откупа за бивше носиоце станарског права који су добили алтернативни стан у Хрватској кроз тзв. Програм стамбеног збрињавања
Мали број бивших носилаца станарског права српске националности добило је кроз тзв. програм стамбеног збрињавања алтернативни стан. Програм стамбеног збрињавања има двије дискриминаторске одредбе за протјеране Србе: 1) протјерани Срби не смију имати у Хрватској, Србији или било гдје другдје на свијету у власништву или сувласништву некретнину за становање или да исту нису продали или поклонили од 1991. године до данас. Наведена одредба не важи за избјегле Хрвате из БиХ који живе у Хрватској. 2) почетна цијена откупа у хрватским градовима за протјеране Србе који су добили алтернативни стан је 800 евра по м2 а са попустом се креће од 400 до 600 евра по м2. Откупна цијена станова на којима је било станарско право 90-тих година у Хрватској је била између 50 и 300 марака. Примјер: откупна цијена за стан у Сиску била је 1991. године око 100 марака а сада протјерани Срби који су добили алтернативни стан у Сиску морају да плате 500 евра по м2.

3. Враћање одузете покретне и непокретне имовине
Постоји мањи број које нису ушли у посјед својих кућа јер их користе привремени корисници (општина Кистање и друге); потребно је поништити склопљене уговоре (фалсификоване пуномоћи и двоструки уговори) којима су протјераним Србима и повратницима на незаконит начин одузете куће, пословни објекти и земљиште; поништити уговоре о размјени кућа који су склопљени за вријеме рата под притисцима и пријетњама и вратити куће прогнанима; поништити упис државе Хрватске као власника преко 800.000 катастарских парцела пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта и вратити земљу њеним власницима прије рата тј. протјераним Србина и повратницима; поништити уговоре којима су поједине општине и градови дали у закуп пољопривредно земљиште у власништву протјераних Срба а без њихове сагласности; вратити протјераним Србима и Српској православној цркви незаконито заузето пољопривредно и шумско земљиште и другу имовину; вратити или новчано обештетити протјеране Србее за одузету покретну имовину.

4. Правична надкнада за уништену, оштећену и несталу покретну и непокретну имовину.
У дијеловима Хрватске, ван ратних дјеловања, срушено је у терористичким акцијама преко 10.000 српских кућа и пословних објeката. Током и послије хрватске војне операције „Олуја“ срушено је преко 24.000 кућа и преко 13.000 привредних и помоћних објеката. Република Хрватска је 1996. године брисала члан 180. Закона о обавезним односима према којем је за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација одговорала држава а судски поступци који су покренути темељем тог члана су прекинути. Дио избјеглих и прогнаних Срба је покушао и поред тога да судских путем оствари право на накнаду штете. Желимо истаћи примјер Душана и Ане Кундак који је у теористичким акцијама срушена кућа у Липику (296 м2) и кућа у Филип Јакову, код Биограда на мору (100 м2). Душан и Ана Кундак покренули су два судска спора фебруара 2’002. године код општинског суда у Загребу и воде се под бројем XIX-P-1618/02 за Липик и CXXXV-P-4395/02 за Филип Јаков. Пресуда у предмету XIX-P-1618/02 донешена је 30.09.2009. године, правоснажна је од 04.05.2010. године, а по њој су пресуђени судски парнични трошкови од 150.000,00 куна (око 20.000 евра) на терет Ане и Душана Кундака. Пресуда у предмету CXXXV-P-4395/02 донешена је 18.12.2012. године, још увијек није правоснажна јер на њу је поднешена жалба Жупанијском суду у Загребу, а по истој су досуђени парнични трошкови у износу од 107.428 куна. Током оба судска поступка апликанти су указивали на то да имају статус избјеглице, бил ису други период избјеглиштва без примања, а касније су остварили пензије у које су отишли под врло неповољним условима и не својом кривицом, јер им је током рата прекинут радни стаж пошто су 17.06.1991. године добили отказе. Од 15.10.2011. године и те минималне пензије су им обома умањене за 1/3 због оврхе (пљенидбе) која им је пресуђена због губитка судског спора за кућу у Липику. Душан и Ана Кундак шаљу 21.11.2012. године тужбу за проглашење оврхе недопуштеном Општинском суду у Дарувару- стална служба у Пакрацу. Дана 11.12.2012. године Општинско државно одвјетништво у Бјеловару-стална служба у Дарувару доставља одговор на тужбу којом се негира да се Одлука Владе Републике Хрватске о отпису трошкова суда од 28.05.2009. године број класе 702-1/02 односи на апликанте. Дана 15.03.2013 Општински суд у Дарувару одбија тужбени захтјев од 21.11.2012. године ради проглашена оврхе недопуштеном. Душан и Ана Кундак истичу да постоје предмети у Р. Хрватској у којима је захтјев за накнаду штете одбијен, трошкови пресуђени на штету странке али нема ОВРХЕ (због примјене Одлуке о отпису истих). У свим тим наведеним предметима тужбе су поднете послије 1999. године али и послије фебруара 2002. године када су тужбу поднијели апликанти Душана и Ана Кундак (у прилогу достављамо комплетан предмет Душана и Ане Кундак).

5. Обнова имовине
Комесаријат за избјеглице Републике Србије прикупио је, закључно са септембром 2004. године, 17.500 породичних захтјева за обнову ратом оштећене имовине у Хрватској, (куће, помоћни објекти и др.) који су преко УНХЦР-а прослеђени хрватским властима. Данас, од ових 17. 500 још увек има око 8.000 захтјева по жалбама у другом степену, од којих многи нису рјешени више од осам година. Тражимо да Влада Хрватске коначно заврши процес обнове поштујући људска права протјераних Срба чије су куће срушене за вријеме и послије хрватских војних операција.

6. Исплата доспјелих а неисплаћених пензија
Корисницима хрватских пензија од октобра 1991. године исплата је обустављена једностраним актом Хрватског пензионог фонда. Овај поступак хрватских власти у директној је супротности са Конвенцијом 48. Међународне организације рада на чију се примјену обавезала и Република Хрватска а она се односи на очување права на пензије радника који мигрирају. Ради се о око 50.000 пензионера којима је остала неисплаћена 81 пензија по пензионеру у вредности преко једне милијарде евра. Сматрамо да насљедници преминулих имају право на исплату заосталих а неисплаћених пензија јер се ради о стеченом праву. Крајем новембра 2013. године одржан је десети састанак српско-хрватске радне групе за пензије у Београду. Хрватска је прихватила обавезу исплате заосталих а неисплаћених пензија под условом да се измјени Споразум о социјалном осигурању између Србије и Хрватске. Тада је договорено да ће хрватска страна послати српској страни нови нацрт споразума до краја фебруара. До данас се то, још увијек, није десило.

7. Признање радног стажа
Тражимо да се призна комплетан радни стаж до 1991. године и поједностави процедура у вези конвалидације радног стажа и да се признају доприноси за период 1991-1995. године. Постоји значајан број протјераних Срба који имају рупе у радном стажу до 1991. године иако је познато да су до 1991. године тадашње друштвене и државне фирме редовно уплаћивале радни стаж својим радницима. Посебно питање јесте чињеница да је десетинама хиљада протјераних Срба почетком и током рата прекинут радни стаж пошто су масовно добијали отказе. Због тога велики број њих још увијек није остварио своје пензије или су остварили пензије под врло неповољним околностима.

8. Исплата девизне и динарске штедње;
Свим грађанима Хрватске, изузев избјеглим Србима, који су имали штедне улоге код бивше „Југобанке“, омогућено је подизање штедних улога још 1992. године. Сви досадашњи појединачни покушаји да штедише српске националности, дођу до своје уштеђевине остали су безуспјешни.

9. Право на акције или новчана накнада за неучествовање у процесу приватизације.
Протјерани Срби су, за разлику од осталих хрватских грађана, у потпуности били искључени из учешћа у приватизацији друштених, државних и јавних предузећа за чији су развој и просперитет дали пуни допринос. Учешћем у приватизацији створила би се средства за нови почетак живота оних који се враћају у Хрватску или су започели живот у Србији или у трећим државама. Позивајући се на право на једнакоправност као и на чињеницу да се, у суштини, ради о повреди личне имовине потребно је да се свима који на то имају право омогући, да на основу свог доприноса у стварању друштвеног богаства и минулог рада, остваре право на акције по истим критеријумима по којима су то остварили остали грађани или ако то није могуће новчана накнада.

10. Прекид судских поступака против Срба који не живе у обновљеним кућама у Хрватској или су исте изнајмили или продали
Државно одветништво Републике Хрватске тражи од Срба, који не живе у Хрватској, најчешће од 25.000 до 50.000 евра, да врате уложена средствa у обнову. Многи власници чије су куће деломично обновљене не могу да нађу посао и то је један од разлога што у њима не живе. Примјер: Стевана Лазића из Пакраца који је само питао Агенцију за промет некретнина да ли би могао продати кућа јер нема екононмских услова да живи у обновљеној кући. Подигнута је тужба против Стевана Лазића и суд је донио пресуду према којој мора да Републици Хрватској врати уложена средств у обнову у висини 50.000 евра. Према нашим информацијама измјенама и допунама Закона о ППДС-у укинута је наведена одредба али још не постоји механизам како у пракси да се прекину судски поступци и скине хипотека са кућа.

11. Омогућити да преко 50.000 Срба који су незаконито брисани из евиденције хрватског пребивалишта буду поново уписани о трошку хрватске државе
Према подацима Коалиције удружења избјеглица у периоду од 1991. године до 1995. године хрватска полиција је на незаконит начин избрисала из евиденције хрватског пребивалишта преко 50.000 Срба. Хрватски службеници су погрешном примјеном члана 13. старог Закона о пребивалишту и боравишту, који је био на снази од средине 1991. до краја 2012. године, масовно брисали Србе из евиденције на основу теренских провјера. Међутим, из евиденције пребивалишта нису брисани Хрвати који нису живјели на пријављеним адресама. Важно је истаћи да поменути закон није предвиђао могућност одјаве пребивалишта грађана без њиховог личног захтјева. То су више пута изјавили хрватски министар полиције Ранко Остојић и хрватски министар управе Арсен Баук. Хрватски службеници су од краја 2012. године, када је ступио на снагу нови Закон о пребивалишту, почели су да врше притисак на Србе у полицијским станицама и у конзулатима у Беогрду и Суботици да сами одјаве пребивалиште и пониште хрватске личне карте или су чак смаовољно поништавали хрватске личне карте у присуству Срба. По новом закону хрватски службеници немају право да бришу грађане из евиденције пребивалишта до истека рока за пријаву привременог одласка изван Хрватске или одјаву пребивалишта. Рок до када се грађани морају одлучити за једну од двије наведене опције продужен је до 29.12.2014. године.

12. Омогућити пријем у хрватско држављанство протјераним Србима и повратницима који су прије рата живјели у Хрватској, а рођени су у једној од република бивше Југославије
Десетине хиљада протјераних Срба и повратника, који су рођени у једној од република бивше Југославије, према важећим прописима нема хрватско држављанство те се третирају као страни држављани који подлијежу ригорозној, скупој и компликованој процедури признавања статуса странца на рок од 5 година. Након истека наведеног рока хрватска полиција има дискреционо право да одлучи ли ће наведеним лицима дозволити пријем у хрватско држављанство или не. Важећи хрватски прописи не уважавају чињеницу да се ту не ради о суштинским странцима, већ о грађанима који су прије рата живјели у Хрватској. Самим отежавањем рјешавања њихових статусних права додатно им се отежава, односно онемогућава рјешавање и других права која су стекли прије рата или им припадају у процесу повратка. Потребно је укинути дискриминаторске одредбе закона о држављанству.

13. Ревизија пресуда за ратне злочине донесених у одсуству окривљених, поштено и фер процесуирање ратних злочина и других кривичних дјела из ратног периода у разумном року и престанак злоупотребе спискова осумњичених, оптужених и осуђених лица за ратне злочине у сврху застрашивања протјераних Срба.
Постојање тајних оптужница за ратне злочине има за циљ застрашивање и спречавање повратка и слободе кретања протјераних Срба. На основу међународних потјерница које је расписао Биро Интерпола и Загребу до сада је, широм свијета, ухапшено 136 Срба из Хрватске и бивших припадника ЈНА, од који су 41 екстрадирани у Хрватску. Од екстрадираних до сада је против 18-орице поступак обустављен или је оптужба одбијена, углавном након преквалификације дјела ратног злочина у оружану побуну. То има за посљедицу губитак обештећења за вријеме проведено у затвору. Оволики број обустава поступака против Срба са Интерполових потјерница недвосмислено показује злоупотребу Интерпола од стране Хрватске. Од почетка ове године ухапшено је чак осам Срба по хрватским потјерницама: Саша Почуча, Мирко Жарковић, Леонард Јанковић, Љубомир Ераковић, Милан Баћић, Гојко Ерор, Милутин Граић,и, прије неколико дана тачније 13. јуна, 78-годишњи Марко Маравић који је кренуо са супругом на љетовање у Грчку. Марко Маравић је ухапшен приликом уласка из Србије у Македонију од стране македонске полиције. Тражимо да Хрватска коначно престане са хапшењима Срба и да се постигне споразум између Србије и Хрватске о суђењима за ратне злочине према мјесту боравка.

14. Завршетак процеса ексхумације и идентификације несталих лица;
Према подацима избјегличких удружења у Републици Хрватској има више од 400 посмртних остатака Срба који се налазе на познатим гробним местима (Глина, Селиште, Слуњ, Доњи Скрад, Тушиловић и др.) али се још увијек не ексхумирају. У Институту за судску медицину у Загребу налазе се посмртни остаци преко 400 Срба који још увијек нису идентификовани. Постоји списак преко 1400 несталих Срба за које се не знају гробна мјеста. Ексхумација и идентификација већ ексхумираних посмртних остатака Срба тече веома споро што изазива незадовољство и оправдану сумњу код породица да не постоји стварна политичка воља да се рјеши наведени проблем. Породице још увеијк чекају да сазнају шта се десило са њиховим члановима и желе да их сахране на достојанствен начин. За избјегличка удружења рјешавање питања несталих је најважније хуманитарно и цивилизацијско питање без чијег рјешавања се не може говорити о добросусједским односима и односима међусобног поштовања и уважавања између Републике Србије и Републике Хрватске.

15. Примјена Уставног закона о правима националних мањина из 2002. године који Србима у Хрватској, поред осталог, обезбеђује и право на културну аутономију и заштиту националног и културног идентитета и то:
– стварање правних и материјалних претпоставки за оснивање и деловање школа на српском језику и писму;
– пропорционалну заступљеност у органима државне управе, полицији, судству и др. ако је учешће Срба на општинском више од 15% а на жупанисјком нивоу више од 5% од укупног броја становника
– слободну употребу српског језика и ћириличног писма у јавној и службеној комуникацији у општинама и градовима где је учешће Срба преко 1/3 од укупног броја становника. У Хрватској имају 21 општина и 2 града (Вуковар и Врбовско где је учешће Срба преко 33 одсто);
– употребу односно слободно истицање знамења и симбола;
– очување и заштиту културних добара и традиције на подручју целе Хрватске;
– приступ медијима и оснивање редакције на српском језику на ХРТ-у;
– слободно исповједање своје православне вере.

Нажалост, Уставни закон о правима националних мањина се у великој мјери не примјењује у пракси што доводи у питање очување националног и културног идентитета Срба у Републици Хрватској. Протести против двојезичних табли у Вуковару стварају осјећај несигурноти код Срба. Њима се шаље јасна порука да Срби у Републици Хрватској нису добродошли и да им је најбоље да се иселе или асимилују.. Поздрављамо јасан став Владе Републике Хвратске да се закон мора поштовати и према томе тражимо да се Уставни закон о правима националних мањина спроведе у цијелости у разумном временом року.

С поштовањем,

Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта