Госпођо председавајућа, даме и господо народни посланици, поставио бих два питања министру правде и државне управе, везано за хапшења избеглих и прогнаних Срба, са једне стране, и српских повратника у Хрватској, са друге стране.
Од стране надлежних хрватских институција често чујемо да се Република Хрватска залаже за најбоље односе са Републиком Србијом, за односе међусобног поштовања, уважавања, за односе поверења и, у крајњој линији, искреног помирења. Међутим, у пракси понашање Републике Хрватске је супротно. Нажалост, Република Хрватска и даље у једном свом делу води политику застрашивања избеглих и прогнаних Срба и српских повратника, ствара осећај несигурности и спречава протеране Србе да остварују своја основна људска права.
Навешћу четири случаја која говоре томе у прилог. Маја 2011. године ухапшен је 83-годишњи магистар историјских наука господин Миле Дакић када се враћао са научног скупа из Бања Луке на Рачи, пребачен је у Сарајево. На основу хрватске Интерполове потернице пребачен је у Загреб. Води се обнова поступка већ две године. Саслушано је 28 сведока. Нико од тих 28 сведока није теретио господина Дакића да је учествовао у убиству хрватских полицајаца 1991. године на Кордуну. Прекјуче је завршено, по трећи пут, саслушање 28 сведока путем видео линка и апсолутно нико господина Дакића не сумњичи да је у томе учествовао, ни као извршилац, ни као налогодавац.
Апелујем на Министарство правде и државне управе да затражи хитно објашњење хрватског Министарства правосуђа, везано за случај господина Дакића и да затражи да се господин Дакић што пре пусти на слободу, јер ово заиста, што је рекао господин Пусић, истакнути борац за људска права у Хрватској, представља срамоту за хрватско правосуђе.
Имамо други случај, 10. јула ухапшено је 12 Срба у селу Трпиња, који тамо живе, под оптужбом да су чинили ратне злочине у Вуковару. Девет њих је задржано у притвору. Притвор је одређен на три месеца. Сада је у октобру тај притвор продужен за још три месеца. Све чињенице показују да хрватска страна нема доказе да је ових девет Срба чинило злочине, али се просто на силу настоји исконструисати оптужница, јер је још увек нема, значи иде четврти месец од привођења, да су чинили злочине, иако то није тачно.
Трећи случај тиче се хапшења српског повратника Марка Царевића, седам дана прије посете хрватског председника Јосиповића Србији, 9. октобра. Марко Царевић се вратио у Хрватску 2005. године. Значи, живи осам година у Хрватској, члан је Хрватске народне странке, у два наврата био је председник месне заједнице Сјенича Горња Утиња код Карловца, активно се залагао за повратак Срба из Србије и Републике Српске, радио је на обнови инфраструктуре, водовода, електричних инсталација, путева, залагао се за најбоље односе Срба и Хрвата. Сада замислите, осам година активни јавни радник у локалној заједници, Марко Царевић је у једној спектакуларној акцији 9. октобра ухапшен као да се ради о највећем злочинцу са ових простора.
То хапшење изазвало је велику несигурност код његових сумјештана, а истовремено је у том Горњем Сјеничаку је августа 1995. године, после „Олује“, побијено шест српских стараца. Нажалост, још увек нико није оптужен ни осумњичен ко је извршио убиства тих шест српских стараца, а хапси се један Марко Царевић, човек који осам година активно ради у својој локалној средини.
Коначно, имамо последњи случај хапшења Слободана Доклића, бившег официра ЈНА, који је ухапшен 18. октобра, дан после посете хрватског председника Србији, који је оптужен да је чинио ратне злочине, иако је 1991. године био ухапшен, пребијен, сад је тешки РВИ. Кренуо је у посету својем оцу и мајци у Кореницу. Након повратка из те посете са својом породицом, ухапшен је на граници са Мађарском, човек који живи већ годинама у Аустралији, има српско држављанство. Да ли је то допринос у успостављању односа између Србије и Хрватске, односа који су најбољи?
(Председавајућа: Време.)
Молим вас, само да поставим кратко два питања министру правде и државне управе, господину Селаковићу, да затражи да Хрватска престане са манипулацијом спискова осумњичених, оптужених и осуђених Срба са једне стране, а с друге стране, да затражи да се поведу озбиљни разговори и да се постигне споразум да се суђења за ратне злочине и друга тешка кривична дела организују према месту пребивалишта, односно да Хрватска достави све оне предмете за које сматра да су Срби чинили злочине, да се суђење налази у Србији. Онај ко је крив, тај треба да буде осуђен, ко није крив, треба да има пуну слободу кретања. Хрватска мора да престане са манипулацијом, са хапшењима Срба, са циљем да одустану од повратка или да се боре за своја људска права. Хвала.