Петнаест година после
Лист Данас, Београд 23.август 2011.
Споразум о нормализацији односа потписан је у Београду 23. августа 1996. године између бивше Савезне Републике Југославије и Републике Хрватске, а ступио је на снагу 18. октобра 1996. године након ратификације у парламентима две државе.
Споразум се састоји од 14 чланова. Сваки члан је од велике важности јер су представљали темељ за развој нових односа након завршетка рата. Ипак, посебно су важни чланови један, два, шест и седам који су или прекршени са хрватске стране или у већој мери нису реализовани у пракси. Распадом Савезне Републике Југославије Република Србија је преузела све припадајуће обавезе бивше државе.
У члановима 1. и 2. Савезна Република Југославија и Република Хрватска (у даљем тексту: Стране уговорнице) залажу се да ће поштовати суверенитет, територијални интегритет и независност друге стране уговорнице. Такође, стране уговорнице ће настојати да јачају међусобно поверење, добру вољу и толеранцију и сарађиваће на промовисању мира, стабилности и развоја у региону. Влада Хрватске је прекршила Споразум доношењем одлуке о признању Косова 19. марта 2008. године. Одлука о хрватском признању Косова је била, између осталог, у супротности са одлукама Бадинтерове комисије која је решење југославенске кризе видела кроз поштовање тзв. авнојевских граница република бивше Југославије. Недавно је актуелна хрватска премијерка Јадранка Косор најавила посету самопроглашеној држави Косово за 24. август са циничним образложењем да ће посета Приштини допринети јачању мира и стабилности у региону.
У члану шест стране уговорнице се обавезују да се неодложно убрза процес решавања питања несталих лица при чему ће стране уговорнице разменити све расположиве податке о тим лицима. Нажалост, Хрватска још не показује довољно политичке воље да заврши процес ексхумације и идентификације жртава. Према подацима Удружења несталих и киднапованих лица „Суза“ после операције „Олуја“ нестало је више од 2.000 крајишких Срба. До данас је ексхумирано 969 лица, идентификовано је 600 њих, а на Институту у Загребу налази се још 369 неидентификованих тела. Неексхумирано је више од 1.100 тела. Од тога броја, према подацима Комисије за нестала лица Владе Србије, око 390 тела се налази на познатим локацијама која још увек нису ексхумирана од стране надлежних хрватских органа. Да не говоримо о податку Хрватског хелсиншког одбора да 16 година после „Олује“ нема ниједне правоснажне пресуде за убиство цивила у тој операцији.
У члану седам, који је најобимнији, стране уговорнице се, између осталог, обавезују да ће обезбедити услове за слободан и безбедан повратак избеглих, прогнаних и расељених лица у њихова пребивалишта или у друга места која слободно изаберу; да ће обезбедити тим лицима враћање у посед њихове имовине односно правичну надокнаду као и да ће гарантовати једнаку правну заштиту имовине физичких и правних лица. У року од шест месеци од дана ступања на снагу овог споразума стране уговорнице су се обавезале да ће склопити споразум о накнади за сву уништену, оштећену или несталу имовину. Тим споразумом требало је да се дефинишу поступци остваривања права на правичну надокнаду. У циљу спровођења обавеза из овог члана договорено је оснивање мешовите југословенско-хрватске комисије састављене од по три представника сваке стране уговорнице. Укупно је одржано 13 састанака комисије. Последњи је био у Загребу, а следећи је требало да буде у Београду, али је марта 1999. године дошло до бомбардовања СР Југославије. Наведена комисија није се више састајала. На састанцима комисије су, између осталог, разматрана питања у вези с процесом повратка избеглих, прогнаних и расељених лица, купопродаје непокретности физичких лица као и нацрт споразума о накнади штете за уништену, оштећену и несталу имовину. До потписивања наведеног споразума никад није дошло.
У вез с реализацијом одредаба из члана 7. овог споразума учињено је веома мало. Хрватска 15 година након ступања на снагу Споразума није обезбедила све услове за слободан и безбедан повратак избеглих и прогнаних Срба. Из тога разлога у Хрватску се од 500.000 избеглих и прогнаних лица вратило свега око 60.000, махом лица старије животне доби. Темељни проблем Срба у Хрватској и даље је дискриминација у законодавству и поступању државних органа. Великом броју избеглих и прогнаних Срба, али и Срба повратника, нису враћена одузета имовинска и стечена права (куће, станови, пословни простори, привредни објекти, пољопривредно и шумско земљиште, доспеле а заостале пензије, стара динарска и девизна штедња, нису поништени купопродајни уговори који су склопљени под претњама и притисцима у ратном периоду и др.).
Удружења избеглих и прогнаних Срба из Хрватске траже од Владе Србије да, у року од три месеца, формира радну групу која би извршила анализу степена реализације Споразума о нормализацији односа и досадашњег рада српске стране у мешовитој комисији. Задатак радне групе био би да предложи Влади Србије мере и активности у вези с наставком рада на реализацији одредаба Споразума. Сматрамо да су Споразум о нормализацији односа и Бечки споразум о сукцесији два основна међународна уговора која морају да буду темељ суштинског дијалога између Србије и Хрватске о проналажењу свеобухватног, правичног и трајног решења за 500.000 избеглих и прогнаних Срба и 100.000 грађана Србије који су оштећени у својим имовинским и другим правима у Хрватској. Аутор је председник Коалиције удружења Срба избеглих и прогнаних из Хрватске