Повoдом хапшења брачног пара Момчила (75) и Мирјане (70) Томашевић на граничном прелазу Бајаково од стране хрватске полиције и безуспјешне правне борбе више од двије деценије да врате отету имовину у Водицама, поред Шибеника, Коалиција удружења избјеглица издаје: САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Коалиција удружења избјеглица најштрије осуђује хапшење брачног пара Момчила (75) и Мирјане (70) Томашевић на граничном прелазу Бајаково од стране хрватске полиције због чињенице да више од двије деценије покушавају да врате отету кућу у Водицама код Шибеника. Нису у томе успјели јер је хрватско правосуђе етнички мотивисано и не штити људска права Срба. Момчило и Мирјана су ухапшени у сриједу, 02. јула око 7 часова када су дошли на гранични прелаз Бајаково. Након три часа чекања одвезли су их полицијским комбијем у Шибеник гдје им је одређен притвор. Истражни судија је, након што су Момчило и Мирјана дали исказе, донио одлуку о укидању притвора. Брачни пар Томашевић од 1995. године живе као избјеглице у мјесту Нови Бановци, општина Стара Пазова.

Читав проблем је настао због замјене кућа почетком ратних сукоба између пензионисаног просвјетног радника српске националности Момчича Томашевића и Хрвата Бранка Марића. Брачни пар Томашевић је прије рата у Водицама саградио пословно-стамбени објекат од 900 м2 на три спрата с поткровљем. Они су добили понуду Бранка Марића за замјену кућа. Марић је њима давао своју кућу у околини Книна од 280 м2 и а они њему поменуту кућу у Водицама. Дана 17.12. 1991. године потписан је предуговор о замјени кућа. Дан касније требао је да буде потписан уговор о замјени куће у Водицама за кућу у околини Книна под условом да обје стране донесу комплетну документацију о власништву. Бранко Марић није донио документацију о власништву јер није имао ријешене власничке односе и Момчило Томашевић је одустао од потписивања уговора. Постигнут је усмени договор да свако живи у кући другог тј. Бранко Марић у кући у Водицама а Томашевићи у кући у околини Книна док се не заврши рат.

Бранко Марић 29. јуна 1994. године, на основу потписаног предуговора, подноси тужбу општинском суду у Шибенику против Момчила Томашевића ради утрђивања права власништва. У тужби се наводи да предуговор треба третирати као главни уговор, јер исти није могао, тобоже, да се потпише због „хитности“ и да се Бранко Марић укњижи као власник куће у Водицама. Даље се наводи да пошто Момчилу Томашевићу није могуће да се уручи тужба, а нема опуномоћеника, да му Центар за социјални рад у Шибенику одреди старатеља који ће, тобоже, да штити заступа и његове интересе. За старатеља је одређен извјесни адвокат Жељко Живковић чији је посао био да поклони кућу Момчила Томашевића Бранку Марићу. Дана 06. октобра 1994. године општински суд у Шибенику доноси срамну и незакониту пресуду по којој се укњижба власништва Момчила Томашевића над кућом у Водицама проглашава ништавном и даје се право Бранку Марићу да се укњижи као власник поменуте куће.

Момчило Томашевић је, послије рата, први пут дошао у Шибеник 1998. Године и тада је подноси тужбу против Бранка Марића због незаконитог уписа у земљишне књиге као власника његове куће у Водицама. Момчило Томашевић је у судском поступку настојао доказати да замјена кућа није била законита и и да вриједност имовине није била идентична. Општински суд у Шибенику је донио још једну срамну пресуду да је замјена кућа на основу предуговора била законита и да је вриједност имовине идентична. Истовремено у пресуди стоји да Бранко Марић није платио порез јер вриједност имовине није одређена. Жупанијски суд у Шибенику је потврдио пресуду општинског суда. Врховни суд је одбио ревизију, а Уставни суд уставну жалбу.

Кад је исцрпио сва правна средства у Хрватској Момчило Томашевић је 2012. године поднио тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру с надом да ће коначно остварити правду. Из Стразбура су добили одговор да је тужба недопуштена. Важно је нагласити да је Европски суд за људска права стао на становиште да неће разматрати тужбе из Хрватске ако се догађај десио прије ратификације Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у Хрватском сабору 24. октобра 1997. године. Због таквог тумачења протјерани Срби и Срби повратници не могу да остваре своја људска права ни у Стразбуру.

Због наведеног остаје, као могућност, да се инсистира на спровођењу Анекса Г Бечког споразума о сукцесији код називом „Приватна својина и стечена права“. У њему се јасно каже да ће свим грађанима и правним лицима бити заштићена и враћена права која су имали на дан 31.12.1990. године а сви уговори склопљени за врије рата биће проглашени ништавним. По међународном праву и по Уставу Хрватске међудржавни споразуми имају јачу правну снагу од домаћих закона. Коалиција удружења избјеглица инсисира да се, у што краћем року, формира међудржавна српско-хрватска комисија за спровођење Анекса Г Бечког споразума.

Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Mиодраг Линта