Водите политику чистих рачуна
Лист Данас, Београд, 22. септембар 2011
Интервју са господином Гашом Кнежевићем, високим представником Србије у Сталном мјешовитом комитету са спровођење Бечког споразума о сукцесији изазвао је велико интересовање међу грађанима који су оштећени у својим имовинским и другим правима у Хрватској.
Господин Кнежевић, реагујући на захтјеве избјегличких удружења да се Србија активније укључи у рјешавање наших проблема, каже, цитирам, „Ја нисам видео државу да је њени грађани гледају са више омаловажавања, потцјењују је, не вјерују јој ништа, а са друге стране желе да се ослоне на њу“.
Наведена тврдња је, у најмању руку,нетачна. Њом се шаље порука јавности да су избјегла и прогнана лица из Хрватске, незахвална за оно што је Србија до сада за њих учинила. Сматрамо да приступ дисквалификације и оптуживања једног дијела грађана Србије, који су највеће жртве ратова на простору бивше СФРЈ, неће помоћи рјешавању проблема, а може само додатно продубити неповјерење и сумње оштећених грађана у искреност намјера актуелне власти.
Избјегличка удружења, дужи временски период, активно настоје да успоставе дијалог са представницима власти у Србији у циљу проналажења правичног и трајног рјешења за 500.000 избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске и преко 100.000 грађана Србије који су оштећени у својим имовинским и другим правима у Хрватској. Предсједник и премијер не сматрају потребним да приме нашу делегацију. Подсјећамо јавност да је Петицију избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске, у којој се наводи 12 проблема везаних за повратак одузетих имовинских и стечених права, успоставу истих стандарда у суђењима за ратне злочине и рјешавање питања несталих лица својим потписом досад подржало 70.000 оштећених грађана.
Г. Кнежевић истиче да у примјени Анекса Г споразума, којим је регулисана сукцесија приватне својине и стечених права тј. проблем имовине физичких лица и предузећа, Србија нема право бити тужилац јер, цитирам, „Србија није титулар својине, ако би Србија тужила, тужба би била одбачена због недостатка активне легитимације. Мој задатак није да будем у кожи тужиоца, мој задатак је да направим правни оквир који ће њима то омогућити, а ја мислим да свако оно лице које је тужилац мора или да се само бори или да нађе неког адвоката“. Г. Кнежевић сигурно зна да хиљаде избјеглих и прогнаних лица у последњих 15 година настоје да правним путем у Хрватској остваре своја имовинска и друга права. Велика већина није у том успјела јер у Хрватској функционише етнички мотивисано правосуђе, које активно ради на легализацији резултата етничког чишћења Срба. Такође, хрватски Сабор и Влада усвојили су низ закона и подзаконских аката чији је циљ спречити поврат одузете српске имовине, стечених права или накнаду штете за уништену, оштећену и опљачкану имовину. Наводимо само два примјера.
Први – у дијелу Хрватске у ком није било ратних дјеловања, током 1990 – 1995. године, срушено је у класичним терористичким акцијама преко 10.000 српских кућа и привредних објеката. Хрватска је промијенила члан 180. Закона о обавезним односима којим је предвиђена накнада материјалне штете. Оштећени Срби су настојали да правним путем добију одштету, али нису успјели. Други, у Хрватској је, на незаконит начин, Србима одузето преко 30.000 станова на којима је постојало станарско право. Срби су под притисцима, пријетњама и физичким нападима били принуђени да напусте своје станове. Хрватска држава се позвала на једну одредбу из Закона о стамбеним односима из бивше СФРЈ према којој се носиоцу станарског права одузима стан ако у њему не борави шест мјесеци у континуитету. Та одредба до 1991. године је била формалног карактера, а Хрватска ју је примјенила, с тим што је рок боравка изван стана скратила на три мјесеца.
О низу других проблема, као што су неисплаћена динарска и девизна штедња, неисплаћене пензије, уговори о замјени кућа и станова који су склопљени за вријеме рата под притисцима и пријетњама, одузети или уништени пословни и привредни објекти, одузето или узурпирано пољопривредно, шумско и грађевинско земљиште, уништене или оштећене куће које нису обновљене, опљачкана покретна имовина., да и не говоримо.
Г. Кнежевић каже да је српска страна, прије годину и по дана предложила хрватској нацрт билатералног споразума о спровођењу Анекса Г али да они на њега досад нису реаговали. То је, према њему, разлог због чега од септембра 2009. године досад није одржан састанак Комитета. Подсјећамо да се у Анексу Г јасно каже да ће грађанима бити враћена права која су они имали на дан 31.12.1990. године. Ако то није могуће, онда би се према исказу г. Кнежевића, цитирам „добила новчана накнада за ту имовину која би требало да одговара тржишној вредности, или да буде веома блиска њој“.
На крају долазимо до кључног питања. Како Србија настоји приволити Хрватску да одговори на понуду Србије у вези посланог нацрта билатералног споразума за имплементацију Анекса Г Бечког споразума? Г. Кнежевић одговара, цитирам, „Само дипломатски. Ми да се обраћамо Бриселу и да пишемо да имамо проблема са Уговором о сукцесији , не знам колико би се на то добро гледало“. Ако Србија настави да води садашњу политику, коју репрезентује г.Кнежевић, Хрватска још дуго времена неће одговорити на понуду Србије. Тражимо да Србија питање одузете имовине и стечених права физичких и правних лица дефинише као отворено питање у односима са Хрватском. Актуелна политика попуштања и незамјерања са образложењем да ће Хрватска бити наш савезник у процесу европских интреграција погрешна је и штетна. Битан елеменат те политике јесте жртвовање имовинских и других права избјеглих и прогнаних Срба и других оштећених грађана. Тражимо да Србија хитно почне водити политику чистих рачуна према Хрватској засновану на поштовању људских права грађана. Посебно тражимо да Србија води дипломатску и политичку офанзиву према ЕУ и другим међународним организацијама са захтјевом да Хрватска прије пријема у чланство ЕУ мора да врати одузета имовинска и стечена права физичким и правним лицима или омогући правичну новчану накнаду.
Аутор је председник Коалиције удружења избјеглица