Подругљиво и неистинито о Србима из Хрватске
Данас, 15. јул 2011.
Новинарка Тамара Калитерна је у тексту под насловом „Док једнима не омркне, другом не осване“ који је 27. јуна објавио дневник Данас, у рубрици „Дијалог“ на некоректан начин напала мене, избјегличка удружења, а прије свега, садржај Отвореног писма које смо упутили шефовима држава, влада и министрима спољних послова земаља чланица ЕУ. У Отвореном писму тражили смо да Европска комисија отвори суштински дијалог са Хрватском у вези с проналажењем свеобухватног, праведног и трајног рјешења проблема избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске.
Шта је то наљутило Тамару Калитерну у мом тексту? Прво, изгледа да је то број избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске. Тамара Калитерна успоређује попис становништва у Хрватској 1991. и 2001 године само кроз рубрику Срби и констатује да је број Срба смањен за 380.032, што је, по њој, много мање од бројке 500.000 коју ја користим у Отвореном писму и другим текстовима и јавним наступима. Међутим, поменута новинарка не узима у обзир слиједеће чињенице.
Према попису 1991. године у Хрватској је регистровано 287.836 грађана који су се изјаснили као Југославени, регионално опредјељени или се уопште нису изјаснили у смислу националне припадности, док је према попису из 2001. регистровано свега 116.407 грађана који су се изјаснили као регионално опредијељени или се уопште нису изјаснили у смислу националне припадности. Може се веома јасно уочити да је између два пописа број неопредијељених грађана у смислу националне припадности смањен за 171.429. Поставља се питање гдје је нестало наведених 171.429 грађана? Позната је чињеница да је уочи и за вријеме пописа 1991. године у Хрватској владало антисрпско расположење, појављивала се усташка иконографија, Срби отпуштани с посла, вршени притисци да се селе из Хрватске, рушени им споменици и др. Сасвим је логично да је један дио Срба који је живио у већим хрватским градовима сматрао да ће бити заштићен ако се не изјасни у смислу националне припадности.
Наша је процјена да од наведених 171.429 грађана колико их је регистровано мање између два пописа барем двије трећине су српске националности, а да су под притисцима и претњама протјерани из Хрватске Као што се може веома јасно уочити број од 500.000 избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске није измишљен, него је, нажалост, тачан. Тамара Калитерна подругљиво и неистинито пише да, цитирам, „Срби избјегли из Хрватске имају две кровне организације и сложне су, јер само слога Србина спасава, да се не уједињују… Сви су на буџету Срба у Србији – пореских обвезника“. Истина је да су се готово сва удружења избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске (укупно 104) ујединила око Петиције формалним потписивањем подршке и овјером потписа. Скениран докуменат са овјереним потписима подршке Петицији представника наведених удружења налази се на сајту Коалиције удружења избјеглица. Посебно желим истаћи да избјегличка удружења не само да нису на буџету Србије већ велика већина њих нема чак ни канцеларију за рад.
Тамара Калитерна помиње у свом тексту спискове оптужених на подругљив начин јер не зна или неће да зна да Хрватска од завршетка рата користи механизам спискова као средство засташивања избјеглица с циљем да их одврати од повратка у свој завичај. Под притиском међународне заједнице Хрватска је крајем прошле године доставила Министарству правде Србије списак од 1.549 осумњичених, оптужених и осуђених лица за ратне злочине. Међутим, није доставила списак осумњичених, оптужених и осуђених лица за остала кривична дјела из ратног периода што оставља простор за манипулације.
Тамара Калитерна пише, између осталог, да је Петиција, цитирам, „послата на 175 адреса у свету и остављена у писарницама за председника и премијера Србије и шефове посланичких група, али су то озбиљни људи који на петицију нису реаговали“. По нашем мишљењу предсједник и премијер Србије воде политику гурања права 500.000 избјеглих и прогнаних Срба и преко 100.000 грађана Србије који су оштећени у својим имовинским правима у Хрватској под тепих, сматрајући да ће на тај начин допринијети јачању добросусједских односа и помирењу, као и да ће добити „кредит“ код Хрватске како нам не би правила проблеме када постане члан Европске уније. Тамара Калитерна ми, такође, импутира да газим осму божју заповијест јер сам рекао да су Срби из Хрватске највеће жртве ратова на простору бивше Југославије што према њој није истина. Ако је више од 70 одсто једног народа протјерано из свог завичаја и ако велика већина њих не може остварити своја основна људска права 16 година послије завршетка рата, онда се поставља питање ко гази осму божју заповијест.
Жао ми је што текст Тамаре Калитерне одише духом подругљивости и што није утемељен на чињеницама. Ја себе не сматрам никаквим вођом, како ми импутира поменута новинарка, него само настојим да, заједно са својим колегицама и колегама из избјегличких удружења, допринесем проналажењу свеобухватног, правичног и трајног рјешења проблема избјеглих и прогнаних Срба и осталих оштећених грађана у Хрватској путем разговора и преговора у троуглу Београд – Загреб – Брисел.
Аутор је председник Коалиције удружења избјеглица