(Данас, 24.август 2011.)
Полуистине о Србима у Хрватској
Лист Данас, Београд 8. септембар 2011.
Господин Раде Вукосав се у тексту „Избеглице су продукт обостраног насиља“, који је 24. августа објавио дневник Данас у рубрици Дијалог, укључио у полемику између г. Павла Радића и мене истичући да „многи још нису схватили ко је примарни кривац за избеглице и за сва зла која су из тога рата настала“.
Из текста се јасно види да је за г. Вукосава примарни кривац за постојање избјеглица режим Слободана Милошевића. Затим каже да се о избјеглицама пише једнострано јер се, тобоже, тражи кривица само на другој страни, мислећи притом и на мене. Слажем се са тезом г. Вукосава да требају и једни и други и трећи признати истину и осудити екстремне националисте у својим редовима. Проблем је у томе што хрватска и друге стране у ратовима током 90-их година полазе од тезе да су Срби агресори и злочинци, а сви остали ослободиоци и жртве.
Г. Вукосав сматра да је г. Радић претежно у праву у својим наводима да је било масовне зулоупотребе крајишких Срба од стране Београда током 1989. и 1990. године. То једноставно није тачно. Најбољи доказ јесте чињеница да су Срби на вишестраначким изборима који су априла и маја 1990. године одржани у Хрватској већински гласали за Савез конуниста Хрватске на челу са Ивицом Рачаном и мањински за Српску демократску странку. Јован Рашковић, лидер СДС-а, више пута је јавно изјавио да неће Србе водити у рат и да се залаже за мирно рјешење српског питања у Хрватској. Важно је нагласити да је процентуално мали дио крајишких Срба подржао митингаше који су долазили у Книн и друга мјеста из Србије са Милошевићевим сликама и паролама „Ово је Србија“, „Слобо, Книн те чека“ и др.
Г. Вукосав износи полуистине у свом тексту. Једна од њих јесте да су Срби застрашивани да ће им се поновити Јасеновац, мислећи при томе на пропаганду из Београда. Међутим, он не наводи низ примјера антисрпске реторике и конкретних чинова од стране ХДЗ-а и нове хрватске власти. Одмах затим пише о „балван револуцији“, Борову селу, Вуковару, Овчари, Дубровнику, ракетирању Загреба, насилном стварању Републике Српске Крајине, стварајући једнострану слику о томе шта се заиста догађало у Хрватској и ко је главни кривац за рат у Хрватској. Најбољи одговор о томе шта се крајем 80-тих и током 90-тих година догађало у Хрватској дао је покојни доктор социологије и високи државни функционер у бившој СФРЈ Стипе Шувар.
У књизи „Хрватски карусел“ која је издана у Загребу 2004. године, он пише да је без обзира на пропаганду из Београда, цитирам, „рат Фрањи Туђману и покрету који је створио и водио био потребан да једном свагда ријеши српско питање у Хрватској“. Туђман, према Шувару, „у својој предизборној кампањи Србе није ни хтио спомињати, занемарујући чињеницу да чине готово шестину становништва. Говорио је о Хрватима и осталом пучанству. Па је тек касније почео спомињати Жидове, Чехе, Талијане, Мађаре да би кроз зубе придодао Србе. Почела су шиканирања и сумњичења људи само зато што су Срби, па ма гдје су били и ма што да су радили. Јован Рашковић и остали тражили су само културну аутономију и посебну заједницу за пет-шест опћина око Книна, па су сотонизирани и исмијавани. Србима се пријетило на све начине, па би се онда упутило милицију из Загреба у неке опћине са изразито српском већином, да одузима оружје резервног састава тамошње милиције“.
Шувар јасно каже ко је главни кривац за избијање рата у Хрватској, цитирам, „Од почетка су Фрањо Туђман и режим који је он успоставио чинили све што им је требало да Срби у Хрватској не прихвате онакву хрватску демокрацију каква је сванула. Хтјели су да Хрватска буде без Срба. Да је Туђман то хтио, могао је избјећи рат и сва страдања и Хрвата и Срба у границама авнојевске Хрватске, па макар да се и Југославија морала распасти. И не би било оружане интервенције бивше ЈНА. Јер, тешко би је она сама могла испровоцирати, да је то и жељела. Шувар закључује да је, цитирам „Фрањо Туђман постигао то што се можда није у почетку ни усудио сањати, мада је то тако жарко прижељкивао: Хрватска је остала без Срба“.
Који су резултати ратне политике Фрање Туђмана по Србе? Према извјештају генералног секретара УН Бутроса Галија Савјету безбедности УН из маја 1993. године са подручја Републике Хрватске (без УНПА зона), протјерано је 252.000 Срба. Послије хрватских операција „Бљесак“ и „Олуја“ протјерано је још око 250.000 Срба. Стипе Шувар у тексту из 2001. године пише да су Срби чинили већину у 1.009 од 6.659 насеља у Хрватској.
Даље наставља, цитирам, „…а данас у око осам стотина тих насеља нема никога или тамо у крајње биједним приликама животаре тек старице и старци, чак и по само један старац или старица у опустјелом или уништеном насељу. Куће су у свим тим насељима или запаљене или је из њих све однесено, не само у Бљеску и Олуји и након њих 1995. године, него и раније, још 1991. године, као и неколико стотина села западне Славоније, а имања су посве зарасла у коров… У осталих 200 насеља, у којима су Срби били већина, понекад и стопроцентна, а који су или мањи градски центри или насеља у њиховој близини или насеља која леже дуж комуникација, насељени су Хрвати из БиХ, нешто и са Косова, но и знатан број Хрвата из других крајева Хрватске“.
Ситуација у Хрватској 2011. године, што се тиче остваривања темељних људских и националних права избјеглих и прогнаних Срба и стварања услова за одржив повратак је незнатно боља него прије 10 година. Хрватска држава, још увијек, не показује стварну вољу да прекине са дискриминацијом Срба у законодавству и поступању надлежних органа. Одговорност за такву ситуацију сноси и српска власт, која због очекивања да ће Хрватска бити савезник Србије у процесу европских интеграција или нечег другог жртвује људска права крајишких Срба Г. Вукосав у наставку свог текста износи два примјера којим настоји да сугерише овдашњој јавности да су крајишки Срби одговорни за своју трагедију. Прво, да је некадашњи лидер Срба у Хрватској Милан Бабић признао свој дио кривице и изразио жаљење за прогон Хрвата из Крајине и друго, да је један стари прогнани Личан, наводно, у Новом Саду изјавио да се неће вратити у мјесто одакле је протјеран од срамоте што су Срби радили Хрватима. Надам се да г. Вукосав не подржава принцип колективне одговорности који заступа већина хрватске политичке и интелектуалне елите, да је смањење броја Срба из Хрватске логична посљедица српске агресије на Хрватску и да су Срби доживјели оно што су и заслужили. односно да није вршена политика етничког чишћења.
Аутор је председник Коалиције удружења избјеглица