Хрватска слави протеривање Срба
Лист Данас, Београд 17.август 2011.
Г. Павле Радић је тексту под насловом „Мала вајда од мартићевске реторике“, одустао је од тезе коју је заговарао у претходном тексту „Последице националистичког имагинарија (Данас, 19. јул 2011) како треба споменути реалан контекст трагичних догађаја да би имовински и други захтјеви садржани у Петицији избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске били вјеродостојни.
На тај начин се дистанцирао од увођења принципа колективне одговорности према жртвама рата што би било супротно европским стандардима и људском разуму.
На тај начин се дистанцирао од увођења принципа колективне одговорности према жртвама рата што би било супротно европским стандардима и људском разуму. Г. Радић настоји, не знам из којих разлога, да подругљиво писање новинарке Тамаре Калитерне о Србима из Хрватске у тексту „Док једним не омркне, другом не осване“ (Данас, 27. јун 2011) прогласи добронамјерним. У Калитернином тексту „Петиција избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске“ којом се тражи повратак одузетих имовинских, стечених и других права, исти стандарди у суђењима за ратне злочине и решавање питања несталих лица без обзира на националну припадност, назива се неозбиљном. Да не говорим о малициозној метафори исте ауторке која је позајмљена од Радоја Домановића да, цитирам, „Несрећници који бирају слијепца за вођу нису само из књижевног реализма коме је Домановић припадао“, мислећи тиме на избјегле и прогнане Србе из Хрватске и мене лично.
Добро је што се г. Радић слаже са професором Светозаром Ливадом из Загреба који је у својој књизи „Етничко чишћење – озакоњен злочин стољећа“ обрадио и објавио низ чињеница које недвосмислено потврђују тезу да је Хрватска извршила етничко чишћење Срба. Слажем се са ставом г. Радића, да би увид у ратна страдања био потпун, тек онда када се узму у обзир „страдања Хрвата и других несрба у подручјима које су контролисале српске власти из Книна“. То за мене није спорно.
Желим истаћи чињеницу да су хрватске институције и бројни аутори обрадили ратну штету и губитке у људству и имовини само са хрватске стране. Међутим, нису уопште обрадили губитке у људству, пљачку и уништавање имовине прогнаних Срба. У Хрватској се величају ратни злочинци и негирају, прешућују или умањују српске жртве Из наведеног се може лако закључити да хрватска власт није спремна да се суочи са властитим гријеховима јер се у законодавству и пракси Срби и даље третирају као грађани другог реда.
Г. Радић на веома ружан начин осуђује крајишке Србе јер каже, цитирам, „Приликом кловновских ходочашћа Шешеља Мартићу, Бабићу, Хаџићу и осталој книнској братији, дочекиван као надсрбин, натчовјек, херој. А већина Срба која је гласала за бивше комунисте која се с правом није слагала са туђманизмом, а била разочарана онима за које је гласала, није се посебно истакла неслагањем са Мартићевом парадржавом“. Срби у Хрватској су на изборима који су одржани маја 1990. године, гласајући за Савез комуниста Хрватске – Странку демократских промјена и Српску демократску странку Јована Рашковића, упутили поруку да желе мирно и политичко рјешење међунационалних проблема. Што се тиче Шешеља, на изборима у Крајини децембра 1993. године радикали су добили свега 12 одсто гласова што демантује горе наведену тезу.
Да ли се г. Радић упитао зашто званична хрватска политика никад јавно није осудила рехабилитацију усташтва 90-их година? Да ли г. Радић упитао зашто хрватска власт дозвољава да се сваког петог августа организује антисрпски скуп у Чавоглавама, родном мјесту хрватског пјевача Марка Перковића Томпсона? Скуп у Чавоглама, на којем се ове године окупило око 100.000 људи, оштро је осудила Тања Фајон, извјестилац Европског парламента за визну либерализацију земаља западног Балкана и оцијенила да су „оваква окупљања врло опасна за промоцију мира, стабилност и помирење“
Шта се тек може рећи о скандалозној изјави хрватске премијерке Јадранке Косор на прослави тзв. Дана побједе да посебно поздравља осуђене генерале Анту Готовину и Младена Маркача!!! Она је супротстављена европским вриједностима јер се не поштује пресуда Међународног кривичног суда у Хагу да је Олуја удружени злочиначки подухват. Све чињенице показују да хрватска власт у Книну не слави успоставу територијалног интегритета него слави протјеривање Срба.
Организација за људска права Амнестy Интернатионал је саопштила да најновије изјаве Јадранке Косор показују одсуство политичке воље да се истраже и процесуирају злочини над српским становништвом који су од 1991. до 1995. починили припадници хрватске војске и полиције. Такође, Европска комисија је упозорила Хрватску да је пуна сарадња са Хашким трибуналом и даље кључни услов у процесу приступања Европској унији.
Добро је што г. Радић сматра да је захтјев за поврат имовинских и стечених права 500.00 прогнаних Срба и око 100.000 оштећених грађана Србије легитиман. Зачуђује његов став да се у дефинисању и образлагању тих захтјева „клизи у мартићевску реторику“. Представници избјегличких удружења редовно у својим јавним наступима истичу да поштују територијални интегритет и суверенитет Хрватске, желе да прогнани Срби буду мост повезивања између двије државе а не реметилачки фактор и дају пуну подршку политици помирења под условом да се отвори суштински дијалог у троуглу Брисел-Београд-Загреб и пронађе правично и трајно рјешење наших проблема.
Темељ суштинског дијалога мора бити Бечки споразум о сукцесији који су 2001. године потписали представници држава насталих на простору бивше Југославије У Прилогу Г тога споразума под називом „Приватна својина и стечена права“ веома јасно стоји да ће свим грађанима бити враћена права која су имали на дан 31.12.1990. године.
Аутор је предсједник Коалиције удружења избјеглица