Господин Кнежевић је у емисији Седмица Првог програма Радио Београда рекао неколико грубих неистина и показао да недовољно добро познаје чињенице која се тичу Хрватске. Прво, није тачна изјава г. Кнежевића да је избјеглим и прогнаним Србима пунуђено новчано обештећење за одузета станарска права и уништену, оштећену или несталу имовину. Посебно је нетачно да је донијета некаква уредба или закон у Хрватској којима је омогућено новчано обештећење, као и да су неки прихватили обештећење а неки нису. Коалиција удружења избјеглица тражи да једно од рјешења буде правична новчана компензација, међутим, Хрватска одбија разговор на наведену тему.
Друго, г. Кнежевић је изјавио да Бечки споразум о сукцесији нема директну примјенљивост и да потребно закључити билатерални споразум о спровођењу. Од 2004. године тј. откад је Бечки споразум, са седам својих анекса, ступио на снагу државе насљеднице директно примјењују неколико анекса који се тичу подјеле покретне и непокретне имовине бивше СФРЈ (Анекс А), подјеле дипломатске и конзуларне имовине (Анекс Б), подјеле финансијске активе и пасиве (Анекс Ц), подјеле архивске грађе (Анекс Д) и др. Као што се може видјети, Србија, Хрватска и друге државе насљеднце одлично сарађују у подјели дипломатско-конзуларне имовине и других области без додатних споразума. Једино се, тобоже, не може директно примјенити Анекс Г који се тиче поврата наше незаконито одузете имовине и стечених права грађана и правних лица. Због тога је, према г.. Кнежевићу, Влада Србије крајем 2009. године послала приједлог билатаралног споразума хрватској Влади за спроводјење Анекса Г. Као што се и могло очекивати, хрватска Влада није досад одговорила на понуду јер купује вријеме до уласка у Евроспку унију.
Треће, г. Кнежевић каже да је Бечки споразум ступио на снагу јуна 2004. године и да он обавезује Хрватску послије тога датума. Наведна изјава је, најблаже речено, неистинита и свесно обмањује јавност и оштећене грађане. Постављамо питање зашто се дијели имовина конзулата и амбасада, архива, финансијска активна и пасива бивше СФРЈ ако уговор вриједи послије 2004. године. У анексу Г се јасно каже цитирам, „Права на покретну и непокретну имовину која се налази у некој дрзави насљедници на коју су грађани или друге правне особе СФРЈ имале право на дан 31. децембра 1990. године призат ће се, те ће бити заштићена и враћена од те државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права…“
Четврто, г. Кнежевић говори неистину када каже да Србија не може да се обраћа Евроспкој унији ради спровођења Бечког споразума, мислећи притом на Европски суд за људска права. Поставља се питање због чега г. Кнежевић повезује дипломатску активност државних органа са европским правосуђем. Бечки споразум је међудрзавни споразум и према нормама међународног права има већу правну снагу од домаћих закона. Кључни проблем јесте да Србија нема политичке воље се бори за повратак незаконито одузетих имовинских и других права прогнаних Срба и остећених грађана Србије. С друге стране, Мађарска је подигла читаву Европску унију због српског закона о реституцији јер сматра да ће Мађари у Србији бити оштећени у својим имовинским правима. Дакле, Мађарска може да се обраћа ЕУ а Србија према г. Кнежевићу, не може иако зато има веома јак основ а то је Бечки споразум о сукцесији.
Г. Кнежевић је типичан примјер небриге и непостојања елементарне одговорности Владе и Предсједника Србије према 500.000 избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске и преко 100.000 грађана Србије који су оштећени у својим имовинским и другим правима у Хрватској.
Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта