Стенограм говора предсједника Коалиције удружења избјеглица Миодрага Линте у Народној скупштини Републике Србије поводом расправе о приједлогу Закона о управљању миграцијама

Поштовани председниче, поштована министарко Ђукић-Дејановић, уважене колеге и колегинице народни посланици, ја се на почетку извињавам због промуклости, а надам се да ћете ме разумети.

Коалиција “Удружење избеглица”, чији сам представник у посланичкој групи СНС, ће подржати закон о управљању миграцијама, јер, као што су и бројне колеге рекле, овај закон на један свеобухватан начин регулише ову веома важну област, дефинише нове надлежности Комесаријата за избеглице и успоставља систем прикупљања и размене података који су важни за област миграција. Оно што сматрамо да недостаје у овом закону јесте једно начело које је кључно за, пре свега, присилне мигранте, то је начело поштовања људских права и недискриминације. Мислим да би то начело требало укључити у сам закон о управљању миграцијама из разлога што је темељни проблем присилних миграната, у овом случају избеглих и прогнаних Срба са подручја Хрватске и Федерације БиХ, дискриминација у законодавству и поступању надлежних државних, регионалних и општинских власти.

Само ћу таксативно набројати неке од тих проблема са којима се суочавају стотине хиљада избеглих и прогнаних Срба, од преко 40.000 одузетих станарских права, 50.000 пензионера којима се дугују заостале неисплаћене пензије, 81 пензија укупно, имамо 10.000 прогнаних лица чије су куће срушене ван подручја ратних дејстава, ван подручја Крајине, у хрватским градовима од Задра, Сиска, Карловца, Бјеловара, Загреба итд. у класичним терористичким акцијама. Имали смо “Кристалну ноћ” у јесен 1991. године у Задру. Хрватска је 1996. године укинула члан 180. Закона о обавезним облигационим односима, који је обавезивао државу Хрватску да мора да надокнади материјалну штету за те уништене, срушене куће у терористичким акцијама и пословне објекте.

Око десет хиљада породица, 20 односно 17 година безуспешно покушава да оствари своје људско право за накнаду штете. Нажалост, у томе нису успели. Имамо такође велики број људи који су под притисцима и претњама били принуђени да своје куће, пре свега у хрватским градовима, мења за куће неколико пута мање квадратуре, по пет, десет и више пута мање вредности. Нажалост, Република Хрватска одбија да врати њихове куће, иако су они против своје слободне воље били принуђени да замене те куће.

Такође, један врло интересантан процес који се дешава у последњих годину дана, наиме, Хрватска је обновила један број порушених кућа на подручју Крајине и шта се сада дешава? Сада Република Хрватска тражи од тих људи да морају да бораве у тим кућама, иако људи немају услова да живе на Кордуну, Банији, Лици и северу Далмације. Даћу један пример Стевана Лазића из Пакраца, чија је кућа обновљена 2006. године, од 180 квадрата обновили су пола. Стеван Лазић је замолио хрватско Министарство регионалног развоја да ли би могао да ту кућу прода јер је стар човек и не може да живи у тој кући сам. Након пола године, добио је тужбу од Државног одметништва Републике Хрватске да мора да врати 50 хиљада евра у ту уложену кућу, иако је он чак није ни продао. Ако не буде вратио те паре, кућа ће му бити одузета и продата.

Имамо низ таквих случајева такође на Банији, случај Премчевић, који мора да врати 37 хиљада евра, случај Томић у Пакрацу – 50 хиљада евра, итд. Такође, имамо велики низ проблема везано за отимање пољопривредно-грађевинског земљишта и у Федерацији БиХ и на подручју Хрватске. Имамо, такође, проблем у Федерацији БиХ где људи у великој мери не могу да обнове своје куће. Имамо случај села Кљевци у општини Сански Мост, где ниједна кућа још увек није обновљена. Посебан проблем јесу повратници у Хрватску. Наиме, Хрватска је донела Уставни закон о праву националних мањина којима се гарантује пропорционална заступљеност у органима државне управе, у полицији, судству и другим органима. Нажалост, 10 година од доношења закона готово минималан број Срба се запослио у државним органима. Имамо пример општине Вргин Мост на Кордуну, где су већина Срби. У органима локалне самоуправе у државним институцијама фактички нема Срба.

Ми сматрамо да су то озбиљни проблеми и да управо једна институција као што је Комесаријат за избеглице би заједно са другим институцијама требао једном активном политиком да у разговорима са званичним Загребом и Сарајевом покрене та питања и да та питања решава.

За нас је посебно важан један члан, члан 5. Предлога закона о управљању миграцијама, који афирмише начело поштовања међународних уговора. Посебно је значајан за присилне мигранте, за избегла и прогнана лица, Бечки споразум о сукцесији, међудржавни споразум који је склопљен 2001. године ступио је на снагу 2004. године, а посебно интересантан Анекс 7, Анекс “Г”, који се зове – приватна својина и стечена права и у њему се врло јасно каже да се свим грађанима морају вратити њихова права која су имали на дан 31. 12. 1990. године, а сви уговори склопљени под притисцима, претњама, ће бити проглашени ништавим.

По Уставу Хрватске, члан 140, по Уставу Србије, међународни уговори имају јачу правну снагу од домаћег закона. Такође, мислимо да је тај Бечки споразум о сукцесији, Анекс “Г”, темељ на шта треба да се ослони Комесаријат за избеглице у разговорима са Загребом и Сарајевом. Сматрамо да би требало у оквиру Предлога закона укључити и чињеницу да Комесаријат годишње подноси извештај надлежном одбору, мислим да је то Одбор за рад, запошљавање и социјална питања, да се чланови тог одбора упознају са активностима Комесаријата и са спровођењем овог закона.

Коалиција “Удружење избеглица” ће предложити посланичкој групи СНС да у оквиру Одбора за рад, запошљавање и социјална питања се формира један пододбор за избеглице и миграције, који би пратио рад Комесаријата за избеглице и који би на један конструктиван начин доприносио да се ови проблеми што пре изваде испод тепиха, из фијока, ставе на сто и почну решавати.

Такође, сматрамо да у Предлогу закона о управљању миграцијама би требало у члану 10. да се омогући да у саветима за миграције, који су иначе основани у преко 100 општина и градова у Србији, поред представника локалне самоуправе и локалних институција, буду обавезно и представници удружења која су основали избегла, прогнана и расељена лица, да би могли на активан начин да учествују у креирању локалне политике, у решавању проблема у процесу интеграције. То је, пре свега, решавање стамбеног питања.

На крају желим да кажем да је ово веома важан закон и да његовим доношењем сматрамо да се отвара један простор да Комесаријат за избеглице и миграције, како ће се звати, заједно са другим институцијама крене у један активан процес успостављања дијалога са Загребом и Сарајевом и да се коначно ови проблеми који постоје, које сам делимично набројао, почну решавати и да заиста оштећени грађани осете да је дошло време да њихови проблеми дођу на сто и да коначно неко стане иза њих и покаже да Влада Републике Србије и Комесаријат за избеглице и миграције ће учинити све да ти проблеми буду решени у наредном периоду. Хвала.