Лажна теза о Србима као агресорима
Данас, Београд 26. јул 2011.
Г. Павле Радић у тексту под насловом „Последице националистичког имагинарија“ који је 19. јула објавио дневник „Данас“ у рубрици „Дијалог“ настоји да, поводом полемике између Тамаре Калитерне и мене, повеже захтјеве избјегличких удружења из Хрватске за повратак одузетих имовинских, стечених и других права с распадом бивше Југославије.
Г. Радић сматра да би захтјеви Коалиције удружења избјеглица начелно били сасвим прихватљиви и имали пуни правни и морални смисао да се није десила, цитирам, „тадашња политичка и војна масовна злоупотреба Срба, вођена из Београда, у име прекомпоновања авнојевске Југославије по науму националистичке политике“. Такође, г. Радић сматра да је, цитирам, „застрашујућа неодговорност тадашње политике из Београда и бесомучна злоупотреба Срба у Хрватској тамошњим Србима нанеле непоправљиве штете и довела до њиховог великог избјеглиштва“.
Из наведених цитата може се уочити да г. Радић заступа познату тезу да су Срби лоши а Хрвати добри момци тј. да су Срби водили агресорски а Хрвати ослободилачки рат. Из наведене тезе произлази да на прогнане Србе треба да се примијени принцип колективне одговорности што у пракси значи да немају ни правни ни морални основ да траже поштовање принципа људских права као темељне вриједности Европске уније. Међутим, чињенице говоре сасвим другачије.
Проф. др Светозар Ливада из Загреба, научник и публицист, судионик НОБ-а, експерт Уједињених нација, борац за људска права, у својој књизи „Етничко чишћење – озакоњен злочин стољећа“ која је објављена у Загребу (прво издање 1997; друго издање 2006) изнио је тезу да је етничко чишћење Срба било стратешки циљ хрватске државе са Фрањом Туђманом на челу. Предговор за оба издања књиге написао је један од највећих европских филозофа друге половине 20. вијека проф. др Милан Кангрга.
Проф. Ливада је у оба издања књиге навео низ чињеница као илустрација тезе о етничком чишћењу Срба (1.107 насеља гдје су Срби били већина је разорено; 52 топонима са називима „српски“ или „партизански“ су промијењена; разорено је преко 50.000 кућа и привредних објеката; незаконито је одузето преко 40.000 станова на којима је постојало станарско право; разорена су 182 задружна дома, 56 амбуланти, 78 цркава, 29 музеја, 181 гробље, 325 трговина, 123 водовода, 96 трафостаница, 167 индустријских погона и др.). Посебно је важно истаћи чињеницу да је Међународни суд у Хагу донио пресуду да хрватска операција „Олуја“ није ослободилачка акција, него удружени злочиначки подухват са Фрањом Туђманом на челу чији је циљ био протјеривање српског становништва.
Г. Радић пише да су Срби отказали лојалност Хрватској. Важно је истаћи чињеницу да су Срби на првим вишестраначким изборима у Хрватској маја 1990. године у највећем дијелу гласали са Савез комуниста Хрватске – Странку демократских промјена, а мањим дијелом са Српску демократску странку (СДС). Проф. др Јован Рашковић, први предсједник СДС-а, такође, активно се залагао за политичко рјешење бројних проблема Срба. Како је нова хрватска власт реаговала на поруку лидера Срба да је спреман да прихвати дијалог и рјешења у оквиру институција Републике Хрватске? Професору Рашковићу је подметнута афера с циљем да га компромитују у јавности. Такође, професор Ливада каже у својој књизи да су се убрзо по доласку ХДЗ и Туђмана на власт осјетиле посљедице националистичке политике према Србима, и то прије свега поништавањем положаја Срба као другог конститутивног народа хрватске државе, а што је била тековина НОБ-а у којем је српски народ масовно учествовао.
Према професору Ливади нова хрватска власт није отворила дијалог са Србима него их је смјењивала с одговорних мјеста у државним службама, привреди, просвјети, култури, медијима, били су отпуштани с посла, прозивани да су априори непријатељи хрватске државе и свега хрватског и претворени у грађане другог реда. Срби су масовно избацивани из својих станова, миниране су им куће у терористичким акцијама, вршена су убојства у Госпићу, Сиску, Осијеку, Карловцу, Загребу, Бјеловару, Сплиту, Задру и бројним другим градовима ван подручја ратних дејстава. Да не говоримо о злочинима над Србима након хрватских војних операција „Бљесак“ , „Олуја“ и других. Антисрпска политика хрватске власти изазвала је огроман страх код српског народа у Хрватској да ће се поновити геноцид из Другог свјетског рата. Због свега наведеног бројка о 500.000 прогнаних Срба из Хрватске није „националистичко претјеривање“, како истиче г. Радић, него је сурова и тужна реалност.
Г. Радић неколико пута у свом тексту понавља тезу да треба споменути реалан контекст трагичних догађаја да би захтјеви садржани у Петицији били вјеродостојни. Мислим да се циљеви и карактер рата не смију повезивати са остварењем темељних људских права избјеглица као највећих жртава рата, без обзира на националну припадност. У супротном уводимо принцип колективне одговорност што је супротно европским стандардима и људском разуму.
Што се мене тиче није спорно да је српска власт у Београду и Книну злоупотребила наведени страх Крајишника из својих интереса. Надам се да г. Радићу није спорно да хрватска власт са Туђманом на челу није водила ослободилачки него, прије свега, рат против својих грађана српске националности. Барем то није спорно професору Ливади и професору Кангрги.
Надам се да г. Радићу није спорна ни чињеница да ниједна хрватска влада од завршетка рата није показала стварну политичку вољу да прекине са дискриминаторском политиком према Србима. Темељ наведене политике јесте лажна теза да су Хрвати ослободиоци и жртве, а Срби агресори и злочинци. Г. Радић треба да допринесе да се реално сагледа контекст ратова на простору бивше Југославије. То значи да треба објективно сагледати не само допринос српске него и хрватске политике „трагичним судбинама великог броја људи“.
Аутор је председник Коалиције удружења избеглица