Поштовани господине Милановић, Обратио сам Вам се 01. јула 2014. године отвореним писмом поводом одлуке Градоначелника Задра Божидара Калмете да се уклоне остаци минираних српских кућа и привредних објеката без сагласности њихових власника. Тражио сам од Вас, између осталог, да Влада Републике Хрватске јасно стави до знања властима града Задра и властима низа других локалних самоуправа да прекину са најављеним активностима. Основни предуслови за уклањање рушевина јесу да се срушени објекти обнове у првобитним габаритима или да се постигне договор о накнади штете, као и да се процесуирају одговорни за срушене српске куће и привредне објекте.
Дана 25. августа 2014. године добио сам, у Ваше име, одговор од Министарства правосуђа који је потписала помоћница министра Рената Дука. У одговору, који се односи на уклањање српских рушевина, Министарство правосуђа Републике Хрватске је навело да, цитат, „јавна власт има законску могућност интервенције у приватно власништво ако пријети између осталога и опасност по здравље људи од зграда које су рушевне“. То практично значи је Влада дала сагласност локалним властима да могу уклањати српске рушевине без сагласности власника јер је тобоже у питању заштита јавног здравља и здравља грађана Задра. Поставља се питање како је испред остатака срушеног ресторана „Сложна браћа“ породице Ковачевић низ година била отворена печењара у којима је човјек продавао пилиће? Како је могуће да је, поред остатака ресторана који су проглашени леглом заразе, власник печењаре годинама добијао дозволу за рад? Како је могуће да Завод за јавно здравље Града Задра није годинама издао потврду о потенцијалном извору заразе и забранио продају пилића? Очекујемо одговор на постављена питања.
Прије уклањања рушевина минираних српских кућа и привредних објеката треба утврдити тко су били налогодавци и починиоци терористичких акција у Задру али и у низу других хрватских градова. Један од предуслова истражних радњи јесте да се трагови терористичких акција не смију уклањати. Процесуирањем одговорних за терористичке акције оштећени власници би стекли далеко веће шансе да добију накнаду штете. Горе наведене чињенице јасно указују да је главни мотив власти Града Задра да уклоне српске рушевине, не брига за јавно здравље грађана, већ покушај да се избјегне материјална и кривична одговорност за терористичке акције и пошаље порука да је Србима најбоље да се не враћају у свој завичај.
Желим да Вас подсјетим да је у Задру одмах након што је ХДЗ освојио власт маја 1990. године почео притисак на Србе путем телефонских пријетњи, малтретирања на улици и радном мјесту. Многи су били приморани да потписују понижавајуће изјаве о лојалности иако им ни то није помогло. Убрзо су почела премлаћивања, обиљежавање српских кућа и пуцање по њима. Веома брзо је постало јасно да се не ради о појединачним инцидентима појединаца и група него о осмишљеној политици државног терора. Врхунац обрачуна са Србима десио се 02. маја 1991. године који ће се памтити као Кристална ноћ. Формирана је колона аутомобила у којима су били цивили наоружани палицама,металним штанглама и чарапама преко главе.
Узвикивали су усташке пароле и претње Србима да ће их клати. У Задар је дошло више стотина људи са 10-так аутобуса коју у такође били наоружани моткама и шипкама. И они су пјевали усташке пјесме и узвикивали усташке пароле уперене против Срба. Руља је пљачкала и уништавала стотине српских кућа и привредних објеката у центру Задра. Посебно треба истаћи да полиција није интервенисала већ је мирно посматрала поменути рушилачки поход. Има озбиљних индиција да је међу разјареном масом било доста припадника МУП-а Хрватске. Велик број људи напустио је Задар већ наредног дана. Минирање српских кућа и привредних објеката настављено је током љета и јесени 1991. године тако да су и одласци Срба постали све учесталији. Многи Срби који су ипак одлучили да остану били су извођени из кућа или купљени по улицама и везаних очију одвођени у циглану крај Нина гдје су подвргавани тортурама Крајњи циљ је био да се пошаље порука Србима да им нема живота у Задру и да им је најбоље да се што прије иселе ако желе сачувати живу главу.
За уништене српске куће и привредне објекте и малтретирања Срба никада нико није одговарао. Жупанијски државни тужилац Иван Галовић је предмет о почињеном кривичном дјелу уништења и оштећења туђе имовине прослиједио 1992. године тадашњем Војном тужилаштву у Сплит које је послије десет година 2002. закључило наведени случај. То значи да за задарску кристалну ноћ када је 2. маја опљачкано и уништено на стотине српских кућа и приредних објеката, као и за минирања српске имовине у љето и јесен 1991. године нико није крив. Тадашњи шеф Кривичног одјељења Општинског суда у Задру Ђуро Кресовић наводи да је у ужем дијелу Задра порушено 470 кућа у власништву Срба према информацији коју му је дао покојни члан Комисије за попис срушених кућа Јосип Клобучар. Према мишљењима стручњака толики број срушених кућа могао је једино бити резултат осмишљене државне политике а не дјеловања појединаца и група.
Поштивани господине Милановић,
Тражим од Вас да Влада Републике Хрватске донесе одлуку којом ће забранити уклањање рушевина минираних српских кућа и привредних објеката без сагласности њихових власника и док се не спроведе поступак прикупљања доказа и утврђивања починиоца терористичких акција;
Тражим од Вас да Влада Републике Хрватске јавно осуди терористичке акције према Србима у Задру и другим хрватским градовима ван подручја ратних дјеловања и да се заложи да се казне кривци;
Тражим од Вас да Влада Републике Хрватске обезбеди законске могућности да власници минираних српских кућа и привредних објеката ван подручја ратних дјеловања у судском поступку остваре право на накнаду штете.
Са отвореним писмом упознао сам првог потпредсједника Владе и министра спољних послова Републике Србије Ивицу Дачића и предсједника Српског народног вијећа у Загребу Милорада Пуповца.
С поштовањем,
Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта