Господине председавајући, уважени представници регулаторних тела, даме и господо народни посланици, данас на дневном реду имамо расправу о три веома значајна извештаја – Извештај Заштитника грађана, Извештај о раду повереника за заштиту равноправности и Извештај о спровођењу закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закона о заштити података.
Мислим да су сва три извештаја веома корисна и да је циљ тих извештаја да укажу на добре стране, али истовремено да укажу на одређене слабости у функционисању институција и потребу да се у наредном периоду институције оснаже и да раде свој посао у складу са Уставом и законом. Посебно је истакнут значај и кључна важност успоставе ефикасног и правичног правосуђа с једне стране и ефикасне државне управе са друге стране. Такође, веома је важно и ојачати инспекцијске службе јер без ефикасних инспекцијских служби не можемо говорити о спровођењу и уважавању принципа владавине права.
У свом наступу ћу се ограничити на један сегмент који, по мом мишљењу, није уопште обухваћен Извештајем Заштитника грађана за 2013. годину, а мислим да је веома значајан. У уводном делу у Извештају Заштитника грађана наводе се угрожене циљне групе, посебно деца, особе са инвалидитетом, затим жене ЛГБТ популација, националне мањине и избегла и расељена лица. Међутим, када гледамо садржај Извештаја Заштитника грађана видимо да је тих пет циљних група посебно обрађено, значи поглавља од један до пет тј. права детета, права националних мањина, родна равноправност и права ЛГБТ особа, права особа са инвалидитетом и права лица лишених слободе и национални механизам за превенцију тортуре. Међутим, нигде у Извештају осим што су поменути на почетку и још на једном месту са једном или две речи, не говори се о проблемима избегличке популације.
Сматрам да су избеглице и расељена лица требала добити посебно поглавље у Извештају Заштитника грађана не само за 2013. годину, него и у наредном периоду. Због чега? Има доста разлога.
Прво, у Србији живи око пола милиона протераних Срба. Преко 300.000 са подручја Хрватске, преко 200.000 са подручја Федерације БиХ и живи преко 200.000 интерно расељених лица са КиМ. Тих готово 10% становништва Србије се суочава са бројним проблемима, с једне стране остваривање својих имовинских, стечених, статусних и других права која су им одузета у местима одакле су протерани, с једне стране, али са бројним проблемима у процесу интеграције у локалним срединама у Србији.
Прво ћу говорити о првом аспекту проблема. Први проблем великог броја избеглих и интерно расељених лица јесте питање становања. У Извештају Заштитника грађана се говори у сегменту социјалне политике о концепту социјалног становања и о проблемима везано за реализацију Закона о социјалном становању, међутим, уопште се не дотиче овај проблем.
Наиме, велики број избеглих и расељених лица живи готово две деценије, а један део њих чак и 23 године од свог протеривања у статусу подстанара. Они 23 године плаћају сваки месец кирију власницима станова или кућа у којима живе. Да су тим људима били обезбеђен кредити у том износу колико су исплатили, они би сада фактички имали своје станове, а не би морали да бацају паре у бунар и да никад нису власници тога стана или куће у којој живе.
У претходном периоду држава није много учинила на решавању тих потреба, посебно до 2012. године. Имамо око 3.000 изграђених стамбених јединица средствима међународних организација. Имамо 500 станова изграђене средствима италијанске Владе, али велики број других људи нажалост није решио своје стамбено питање. Јавност вероватно зна да је основан тзв. регионални стамбени фонд од стране међународне заједнице чији је циљ да помогне решавање стамбених потреба избеглих расељених лица у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској.
Међутим, у реализацији тога проблема у Србији наилазимо на проблеме. Који су кључни проблеми? Средствима из тог стамбеног фонда требају се ти проблеми решавати кроз доделу пакета грађевинског материјала лицима који су почели да граде куће, куповина монтажних кућа, куповина сеоских имања, изградња станова. Ми имамо проблеме у Граду Београду и то је критика претходној власти Града Београда која није учинила довољно да се усвоје регулациони планови, посебно за насеља у којима су избегла расељена лица изградила своје куће.
Имамо, рецимо, примере избегличких насеља Алтине 2, затим Грмовца, Бусија, делова Батајнице, насеља Шангај у општини Земун, али такође и насеља у општини Палилула, као што су Борча, Овча, Крњача и другим деловима града Београда, где сада међународна заједница даје средства, али да би људи могли конкурисати за грађевински материјал и монтажне куће, они морају да изваде локацијске дозволе у Секретаријату за урбанизам Града Београда.
Пошто претходна градска власт није усвојила регулационе планове, протекло је више од 15 година, сада ти људи не могу да добију грађевински материјал и фактички пропуштају рокове да реше своје стамбено питање. Мислимо да је то класична дискриминација. Апелујем на градску власт Града Београда да у што краћем року усвоји регулационе планове за поменута насеља и бројна друга насеља у Граду Београду и у другим локалним самоуправама да би избегла лица била изједначена и имала могућност да добију грађевински материјал, да задрже своје куће и да не буду више подстанари.
Такође, морам да кажем да у Извештају Заштитника грађана није поменута једна друга државна институција, а то је Комесаријат за избеглице који је надлежан за 700.000 протераних грађана из Хрватске, БиХ и КиМ. Наиме, као што сам поменуо око 3.000 изграђених стамбених објеката у којима живе избегла лица и даље није правно регулисано.
Наиме, маја 2010. године Скупштина Србије је усвојила Закон о избеглицама где је коначно омогућила да тих 3.000 породица може да откупи те станове и куће. Међутим, Комесаријат за избеглице још увек није припремио уговоре и још увек није те уговоре омогућио да регулишу питање власништва и да се упишу као власници у катастар. Људи живе у једној правној неизвесности и страху да им можда ипак једног дана неко те куће и станове неће одузети. Мислим да је врло важно да Заштитник грађана обрати пажњу на тај део избеглих лица.
Посебан проблем јесте, као што сам поменуо, 530 породица чији су станови изграђени средствима италијанске Владе током 2007. и 2008. године. Тих 530 станова изграђено је у седам градова, у Нишу, Чачку, Ваљеву, Крагујевцу, Краљеву, Панчеву и у Старој Пазови. Међутим, за разлику од ових 3.000 породица које имају право на откуп Закон о избеглицама из 2010. године ових 530 породица није добило право откупа. Исто је када имате троје деце и двоје деце добију чоколаду од оца и мајке а једно не добије.
Сада имате рецимо у граду Нишу зграду немачке Владе, условно речено пошто је Немачка дала средства. Те породице имају право откупа тих станова, додуше, као што сам рекао, још увек то није завршено кроз уговоре, а имате поред тога зграду италијанске Владе где је иста популација избегличка, расељеничка која нема право откупа. Како можете објаснити избегличким породицама које живе у овој згради коју је саградила италијанска Влада да немају право откупа?
Годинама водимо борбу да и тих 530 породица добије право откупа. Имали смо низ састанака. Нажалост није прихваћено маја 2010. године када је усвојен нови Закон о избеглицама да се једним чланом омогући да и тих 530 породица добије право откупа. Такође бих апеловао на Заштитника грађана да обрати пажњу на тих 530 породица које су апсолутно дискримисане. Ми смо почели разговоре са бившим министром грађевине, господином Илићем на ту тему да Влада усвоји једну уредбу којом би омогућила да и тих 530 породица буде изједначено са ових 3.000 које већ имају право откупа. То нажалост није завршено. Надамо се да ћемо у разговорима са госпођом Михајловић и ресорним министром коначно решити то питање и омогућити тим људима да буду изједначени у својим правима.
Такође, доста је проблема било у претходном периоду у граду Београду приликом конкурса за социјалне станове, где сте имали правилнике који су у својим елементима били често дискриминаторски. На пример, имали сте правилник где се каже да право конкурса за социјалне станове имају породице ако имају испод 80% просека личног дохотка. Имате, на пример, једну породицу где је, рецимо, просек био пре две-три године 31.000, а та породица је имала 33.000. Супруга је имала плату од 33.000, а муж и ћерка нису радили. Фактички, због тога што је само један члан породице запослен, за две хиљаде су они прешли тај услов да конкуришу и даље су подстанари.
Наше је мишљење да би требало гледати просек по члану породице, а не по читавој породици. Тако испада да ако је човек самац и има плату 30.000, да он може конкурисати, а ако имате пет чланова породице који имају приход 33.000, они немају права конкурса. Они су апсолутно дискриминисани у праву да конкуришу да добију социјални стан.
Ја апелујем на Заштитника грађана да посебно обрати пажњу на питање становања. Видимо сада ову трагедију око поплава и видимо која је мука евакуисаних лица, с којима ми саосећамо, да дочекају да се за месец, два или три врате у своје куће. Замислите сада људе који 15, 20, 23 године живе као подстанари и не могу дочекати дан када ће живети у свом стамбеном простору. Ради се о великом броју лица.
Други проблем о којем бих хтео да говорим јесте држављанство. Ви сте поменули у свом извештају да има проблема, односно да надлежна управа у МУП-у не решава питање добијања држављанства или отпуста држављанства на време. Ми имамо доста наших људи који су поднели захтев за држављанство, односно избеглих лица која годинама чекају да буду примљена у држављанство. Мислимо да је то неприхватљиво, да би заиста требало максимално скратити рокове да ти људи добију држављанство у веома кратком временском периоду.
Затим, имамо неколико хиљада избеглих лица која су имала статус избеглице. Међутим, док им је трајао статус избеглице нису поднели захтев за држављанство. Њима је укинут избеглички статус и сада они немају правну могућност да поднесу захтев за држављанство. То су правно невидљива лица и ти људи просто у праву не постоје. Морамо да видимо начин како да тим људима олакшамо. Да ли је то можда могућност да им Комесаријат за избеглице да поново орочени избеглички статус на три месеца, да могу поднети захтев за држављанство, да добију држављанство и после изваде личну карту и регулишу питање свог правнога статуса?
Следећи проблем о коме бих хтео говорити јесте питање ратног стажа. Јавност зна да је за време Републике Српске Крајине, од 1991. до 1995. године, готово комплетно мушко становништву у Крајини било мобилисано и било у јединицама ЈНА, територијалне одбране, полиције итд. Ми имамо велики број, већину таквих грађана којима чак до 19. маја 1992. године, пре оснивања Савезне Републике Југославије, није признат тај ратни стаж. Људи сматрају да су у томе оштећени.
Такође, сви Крајишници, људи из тих крајева који су били четири године на ратишту, сматрају да треба да им се призна ратни стаж до 5. августа 1995. године, до завршетка рата. Ми имамо чак да је појединцима, рецимо официрима, подофицирима, који су били на челу јединица на подручју Крајине, признат ратни стаж у двоструком трајању. Ти сами официри кажу – ми имамо сад осам година ратног стажа, а ниједном мом војнику којим сам ја командовао на нивоу чете, батаљона, бригаде, није признат ратни стаж ни чак до 19. маја 1992. године. Коме сам ја командовао, ако је мени признат ратни стаж у трајању од осам година, а мом војнику није признат ниједан дан ратног стажа? Сматрамо да је ту такође у питању дискриминација.
Ми имамо информације, господине Јанковићу, да су вам поједини грађани слали поднеске везано за та питања и ми би молили у наредном периоду један састанак на ту тему, да видимо заиста да ти људи заиста добију оно признање које заслужују. Ако су заиста били тамо, треба да им се призна тај ратни стаж у двоструком трајању, а не да се призна њиховим командантима а њима као војницима не.
Ово су основни проблеми у процесу интеграције избеглих ратних лица. Као што сам рекао, питање становања, држављанства и питање признања ратног стажа.
Други корпус проблема који би хтео да поменем јесу ова права о којима говорим. Ми смо сматрали да је у том посебном поглављу о измени ратних лица требало стајати једно поглавље, односно један део у том поглављу где би Заштитник грађана анализирао спровођење међудржавних споразума. Ми имамо, и то је за нас библија, за све људе из тих крајева који су протерани, којима није враћена имовина, Бечки споразум о сукцесији, међудржавни споразум, који је по међународном праву, о условима БиХ, Хрватске и Србије и има јачу правну снагу од свих домаћих закона, а он се у пракси у великом делу генерализује. Увек истичемо Анекс Г, који се зове – приватна својина, стечена права, који људима гарантује права која су имали на дан 31.12.1990. године. Ако је Хрватска чланица ЕУ, ако је Хрватска затворила преговоре о Поглављу 23 – правосуђе и људска права, значи да је Хрватска испала највише стандардна у области правосуђа и људских права и да треба да буде пример свим државама у региону.
Ми имамо стотине хиљаде грађана који не могу остварити своја права, 40.000 одузетих станарских права, 50.000 протераних Срба који не могу добити заостале неисплаћене пензије, преко 10.000 срушених кућа у класичним терористичким акцијама на подручју хрватских градова, преко 800.000 одузетих катастарских парцела пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта. Људи у судским поступцима не могу остварити своја права. Ми имамо неколико радних група са Хрватском. Имамо Радну групу за нестала лица, Радну групу за ратне злочине, Радну групу за пензије у оквиру Министарства рада и социјалне политике, Радну групу за границе и Радну групу за спровођење Међународног споразума о заштити хрватске мањине у Србији и српске заједнице у Хрватској. Нама би било веома важно да Заштитник грађана види како функционишу те комисије. Оне су основане пре пет, седам, десет и више година. Који су ефекти рада тих комисија? Ми очекујемо резултате тих комисија.
Јавност зна да је 1996. године потписан Споразум о нормализацији односа између тада СРЈ и Хрватске. У члану 7. је стајало да ће бити формирана комисија за накнаду штете. То значи да ће свим грађанима којима је уништена имовина бити надокнађена штета. Та комисија је почела са радом 1997. године, а 1999. године је престала са радом. Колико знамо, формално није укинута. Нас занима шта је са том комисијом. Да би била потпуна нормализација односа између сада Србије и Хрватске, та комисија мора завршити свој задатак, припремити нацрт споразума о накнади штете за сву уништену, оштећену и несталу имовину.
У том смислу, господине Јанковићу, ми сматрамо да је овде требало бити посебно поглавље за 500.000 протераних Срба из Хрватске и Федерације БиХ и преко 200.000 интерно расељених лица са Косова и Метохије. Мислимо да они заслужују ово поглавље и да сви ови аспекти и питање проблема у процесу интеграције и питање остваривања одузетих имовинских и других права у земљама порекла, односно у местима где су живели до протеривања, морају имати веома важно место, јер без обраћања пажње на те проблеме ми нисмо доследни у причи о поштовању људских права. Или поштујемо и инсистирамо да се поштују људска права свих грађана, или правимо селекцију. Зато апелујем на вас да у наредном извештају за 2014. годину имате једно посебно поглавље везано за ову угрожену групу и да видимо шта институције предузимају, односно раде у решавању ових проблема.
На крају, желим да само констатујем да ћу и ја лично, односно посланичка група СНС, подржати сва три ова извештаја, јер мислимо да су веома корисни и да могу само допринети да заиста Србија постане једна модерна држава у којој ће принцип владавине права бити доминантан. Захваљујем.