Коалиција удружења избјеглица поздравља чињеницу да се данас и сутра тј. 22. и 23. октобра одржава шеста сједница међувладиног Мјешовитог одбора Србије и Хрватске за националне мањине у Загребу и мјесту Врховине у Лици. Нажалост, претходна пета сједница одржана је још прије више од три године тј. 19. и 20. септембра 2011. године у Београду и Шиду.
Коалиција удружења избјеглица очекује да ће српски дио међувладиног Мјешовитог одбора на челу са државним секретаром у Министарству просвјете Зораном Машићем исиситирати да хрватска страна коначно почне поштовати права Срба у Хрватској која су регулисана Уставним законом о правима националних мањина из 2002. године, Законом о употреби језика и писма националних мањина из 2000. године, Законом о васпитању и образовању на језику и писму националних мањина из 2000. године и другим позивитнинм прописима.
Уставним законом о правима националних мањина предвиђена је равноправна употреба језика и писма националне мањине на подручју општина и градова гдје припадници чине најмање трећуну становништва (члан 12 став 1). По попису становништва из 2011. године у 21 општини (Двор, Доњи Кукурузари, Крњак, Војнић, Вргинмост, Грачац, Доњи Лапац, Плашки, Удбина, Врховине, Бискупија, Ервеник, Цивљане, Кистање, Борово, Ердут, Јагодњак, Маркушица, Негославци, Шодоловци и Трпиња) и 2 града (Вуковар и Врбовско) Срби чине преко 33 посто становништва и постоји обавеза да се српски језик и ћирилица употребљавају као службени језик и писмо.
У великој већини од 23 локалне самоуправе, гдје Срби чине више од трећине становништва, нису постављене двојезичне табле на државним и институцијама (Хрватска пошта, Хрватске шуме, државна управа, пореска управа, полиција, центри за социјални рад, основне школе, дјечји вртићи, Ватрогасне службе, домови здравља и др). Двојезичне табле су постављене у већини наведених локалних самоуправа само на општинским зградама о чему одлучује локална власт у којој учествују Срби.
У ниједној од наведене 23 локалне самоуправе гдје Србији чине више од трећине становништва нису постављени двојезични натписи насеља, општина и градова. Као примјер наводим дугогодишњу преписку општине Борово с јавним предузећем „Хрватске цесте“ које су захтјеве за двојезичним таблама назива мјеста у почетку игнорисале а затим упорно одбацивале уз образложења да слова, тобоже, морају бити израђена према хрватским нормама а да у хрватским нормама нема ћириличног писма.
С друге стране, талијанска национална мањина у Истри има сва права без обзира што је заступљеност те мањине у само једном граду изнад 33 посто. У Истарској жупанији је уведена двојезичност 2001. године тј. равноправна употреба хрватског и талијанског језика у јавној употреби премда је по попису становништва из 2001. године у њој живјело свега 14.300 Талијана или око 7 посто становништва жупаније. На примјер, у Пули живи само 4 посто Талијана а Ровињу 11 посто Талијана а све табле су двојезичне. Важно је истаћи да право на двојезичност већ дуги низ година користе и Мађари и Чеси на подручју Славоније и Барање.
Србија је 2002. године усвојила закон о заштити права и слободама националних мањина којим је предвиђено да ће локалне самоуправе увести у службену употребу језик и писмо националне мањине уколико је проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њиховој територији 15 посто према резултатима пописа становништва. Подсјећам да је у Хрватској законски минимум за службену употребу језика и писма националне мањине, у овом случају Срба, далеко строжи и износи 33 посто.
Као примјер позитивне дискриминације према хрватској националној мањини наводимо случај АП Војводина која је 2009. године промијенила Статут којим је хрватски језик постао један од шест службених језика у покрајинским организацијама и нституцијама премда је учешће Хрвата према попису становништва из 2002. године било свега 3 посто у укупном становништву покрајине тј. далеко испод законског минимума од 15 посто. Такође, у општини Суботица гдје је учешће Хрвата било 11 посто, према попису становништва из 2002. године, хрватски језик и писмо су у службеној употреби још од 1993. године. Статус службеног језика хрватски има и у дијеловима градова Сомбора (мјеста Моноштор и Бачки Бријег) и Сремска Митровица (Стара Бингула) те у општинама Апатин (Сонта) и Шид (Батровци и Сот)
С друге стране, према попису становништва у Хрватској 2011. године, Срба живи у пет жупанија више од 10 посто (вуковарско-сријемској, личко-сењској, сисачко-мославачкој, шибенско-книнској и карловачкој. У још пет жупанија Срба је више од пет посто (бјеловарско-билогорској, пожешко-славонској, вировитичко-подравској, осјечко-барањској и приморско-горанској), док их је у Задарској жупанији 4,8 посто.
Припадницима националних мањина у Хрватској Уставни закон о правима националних мањина, такође, обезбеђује запошљавање у органима државе управе, полицији, правосуђу пропорционално учешћу у укупном становништву (члан 22). У пракси и ова одредба Уставног закона што се тиче запошљавња Срба је остала готово мртво слово на папиру. Посебан проблем јесте чињеница да значајан број запослених у јавним службама на подручју које је било захваћено ратом долазе из других крајева Хрватске, који не живе у јединицама локалне самоуправе у којима раде. Главни разлог јесте што су хрватске националности. Њихово финансирање је далеко скупље јер им се осим плаћа исплаћују и путни трошкови. Парадоксално је да у локалним самоуправама често има значајан број људи, припадника српске националне заједнице, с адекватним квалификацијама потребним за обављање таква посла, који су незапсолени, па не доприносе развоју своје локалне заједнице, а били би мањи буџетски трошак, ако би били запослени на тим мјестима.
Коалиција удружења избјеглица тражи да Хрватска: прво, што прије, спроведе одредбу Уставног закона о правима националних мањина о двојезичности у наведене 23 локалне самоуправе гдје је учешће Срба изнад 33 посто; друго, да у наведених 11 жупанија, такође, уведе двојезичност тј. да српски језик буде у службеној употреби са хрватским као што је то учињено у Истарској жупанији за талијанску националну мањину која чини 7 посто становника према попису становништва 2001. године и у АП Војводина за хрватску националну мањину која чини свега три посто становника према попису становништва 2002. године; треће, да обезбеди запошљавање Срба у органима државе управе, полицији, правосуђу и другим јавним службама пропорционално учешћу у укупном становништву у складу са чланом 22 Уставног закона; четврто, да обезбеди образовање Срба на српском језику и писму или увођење додатних часова српског језика и писма у свим локалним самоуправама као што је предвиђено законским прописима.
Предсједник Коалиције удружења избјеглица
Миодраг Линта